Otkad znam za sebe, ja sam dođoš. Rodila sam se u jednom gradu, pa malo odrastala u drugom, onda u trećem, pa se vratila na kraju u ovaj prvi. Svi su oni bili u radijusu od nekih šezdesetak kilometara, pa su ta seljakanja bila prilično lokalna. Onda se selim u Zagreb, gde su svi oduševljeni mojim naglaskom, koji nikad nije bio tipičan novosadski, a i zašto bi bio, kad je Novi Sad samo deo moje lične geografije. Tek selidbom u Ljubljanu postaje mi jasno šta znači kad, recimo, živiš u zemlji čiji jezik govoriš na jedvite jade i sve je nekako i slično i drugačije u odnosu na ono na šta si navikla.
Iskrena da budem, jako retko mi se dešavalo da me negde neko gleda sa podozrenjem zbog toga što sam dođoš ili makar provincijalka. Pored iskrena, da budem i neskromna: to možda ima veze sa tim što sam uvek gledala da se uklopim u sredinu u kojoj sam, da poštujem njena pravila i da ne smatram sebe ni boljom ni lošijom zbog toga što sam dođoš.
Međutim, gomila je ljudi sa drugačijim iskustvima. Bilo da si dođoš, pa znaš kako je ponekad teško kad te uhvati nostalgija za ulicom u kojoj si odrasla, a daleko je od tebe više stotina kilometara, ili si lokalac koji gleda sve te dođoše i ima o tome izvesne… stavove, činjenica je da tu postoji nekoliko interesantnih psiholoških momenata.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
