Put od tačno 450 metara, koliko ima od ulaza u kom sam odrastao, do parcele na kojoj je sada neka zgradurina, a nekada je bila predratna kuća u kojoj je živeo moj pirat, ne zvuči previše naporno, uprkos blagoj uzbrdici. Google Maps kaže – peške, šest minuta – sigurno može i za malo brže, ali je tih 450 metara kilometrima dug put kada je napolju sneg, već je mrak, kada imaš 12 godina i kada ti pukne kopiranje nove video igre na četvrtoj disketi.
Na stranu pitanja piraterije, cene (po disketi!) presnimavanja .arj fajlova, toga da li će sve preživeti još neko korišćenje – kada bih se vratio kući, ostavio cipele da se ocede, i završio instalaciju, mogao bih da kažem “imam novu igricu” (tada se još tako govorilo).
Na nekim drugim prostorima i u nekim drugim okolnostima, imati igru je značilo imati lepu kutiju, uputstvo (sa rešenjem za anti-piratska pitanja), dizajnirane diskete ili CD. Imati igru kod nas je značilo nasnimljene ili narezane diskove, pa onda crtati nekakav logo, ili znak NBA i Čikago Bulsa na poleđini onoga na čemu piše Verbatim. Svakako, i jedno i drugo su predstavljali neku vrstu fizičkog vlasništva.
Sada je “imanje igre” mnogo komplikovaniji pojam. Ako bismo probali da budemo precizni, u većini slučajeva, bilo bi ispravnije da kažemo “imam pravo da pristupim igranju ove igre, pod određenim uslovima, što znači da nemam neprekidnu, bezuslovnu kontrolu nad onim što sam platio”. I ta poslednja reč je takođe problem – AAA industrija video igara godinama kreativno posustaje, ali premijerna cena ove nekada dosta kamerne zabave raste.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
