Strahovi su česti. Svako živo biće ima neki strah. Počnimo od onog bazičnog – strah od egzistencijalnih opasnosti. I biljke, kao živa bića koja su daleko od nas po svojim funkcijama, imaju način kako da se zaštite od neprijatelja, odnosno opasnosti. Neke biljke imaju bodlje, neke peku, neke jednostavno povlače svoje listove kada osete dodir, kao biljka mimoza koja sklapa svoje listove i povija se i na taj način „glumi“ da je uvenula kako bi se zaštitila.
A kako tek ti vidovi zaštite izgledaju kod složenijih bića? Vrlo šarenoliko, počevši od mimikrije kod nekih vrsta riba (kamen riba ili riba morski zmaj) ili korišćenja tela ili svojstva svoga tela kao zaštite (jež, puž…tvor). Neke životinje se brane tako što se prave da su mrtve (npr. oposum ili neke vrste žaba), neke odmah napadaju kada se osećaju ugroženo (slon, medved), a neke se grupišu i zajedno napadaju (na primer pčele). Mnoge taktike životinja mogu se svrstati i u podelu vezanu za reakcije ljudi kada se susretnu sa opasnošću – bekstvo, borba ili zaleđenost. Čini se da manje životinje pre koriste taktiku zamrzavanja ili bekstva dok veće životinje, na neki način svesne svoje snage i moći, na signal opasnosti reaguju odmah borbom.
Kod čoveka to, neki će reći nažalost, nije uvek tako. Često se i najsnažniji ljudi zalede pred opasnošću koja ne deluje ni blizu prići snazi koju pojedinac ima (uzmimo za najbanalniji primer – strah od insekta). I u ovoj priči o strahovima čini se da su najveći neprijatelj čoveka više kognitivne funkcije, kao i složeni mehanizam psihičkog funkcionisanja. Katastrofična interpretacija telesnih signala i začarani krug kognitivnih grešaka predstavlja gradivno tkivo za strah. Psihički aparat je „kriv“ što nekim strahovima dajemo preveliki značaj i što za nas nešto postaje „jako važno“ i parališe nas, a objektivno gledano nije važno. A pitanje je zašto psihički aparat tako reaguje, ili pre zašto se neki ljudi više plaše.
Prvo što svima pada na pamet verovatno je evolutivna osnova. To što sada živimo udobno i što imamo razne sisteme zaštite ne znači da naš mozak ne pamti signale koji su plašili naše pretke. Šušanj lišća i dalje može izazvati odbrambenu reakciju iako na svesnom nivou znamo da je u grmlju verovatno bezopasni maltezer.
Drugi faktor je svakako genetika. Povišena senzitivnost na okolne stimuluse jeste crta temperamenta čija je baza genetika, tako da ako je jedan od vaših roditelja ili rođaka bio senzitivniji, oprezniji, bivao lako uznemiren na razna dešavanja, velika je verovatnoća da ćete i vi biti senzitivniji i na neke okidače prenaglašeno reagovati.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
