Šta da očekuješ od države koju je osnovao Franjo Tuđman?

Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.  

***

Da sam juče umro, Miljenko,

nikad ne bih saznao da je Božidar Adžija bio Hrvat – ime i prezime mi zvuče baš onako, srpski sa dna kace – niti bih, da ne bi tvog pisma, ikad saznao da je bio pisac. Božidar Adžija je za mene oduvek bio radnički univerzitet na Čuburi u koji sam rado zalazio – imao je lep mali bioskop, još lepši bife, a bio mi i blizu – a da sam ikada razmišljao ko je bio B. A. po kome RU nosi ime, zacelo bih zaključio da je bio neki narodni heroj. (Što je verovatno i bio.)

Dok nisam pročitao tvoje pismo, takođe pojma nisam imao ni ko je Miro Gavran. Nikad ranije nisam čuo za njega, ili sam možda negde čuo, pa zaboravio. Kad sam, recimo, prvi put čuo za Danijela Dragojevića, nikada posle nisam zaboravio to ime. To nešto govori, zar ne? Ima, Miljenko, ljudi – Gavran očigledno pripada toj sorti – koji se neprestano moraju uguravati u centar društvene pažnje, neprestano praviti društveno prihvatljive pizdarije da bi im ime bilo na silu boga i države zapamćeno (i zaboravljeno sutradan posle sahrane).

Ne volim da donosim loše vesti – bez obzira što vest za tebe neće biti naročito nova – ali pretnji, teskobe i strepnje kojom te pritiskaju i život ti zagorčavaju privatni, anonimni i (privremeno) općepoznati, institucionalni Hrvati, nikada se nećeš rešiti. Pretnje, teskoba i strepnje su državna uređenja Hrvatske, Srbije, BiH, Crne Gore i Makedonije, tim redosledom. (Slovenija je bila sa svima nama u zajednici, ali nikada nije bila “mi”.) Budi siguran da Hrvatska neće promeniti državno uređenje radi tvog spokoja, kao što će Srbija još manje promeniti bilo šta zbog mog gađenja prema praktično svemu u političkoj Srbiji.

Ponoviću se: i dalje mislim da ti preozbiljno shvataš sve te hrvatske erarske Vrane i Gavrana. Nema ti druge nego da sve to (i te) prihvatiš onako kao što je moja generacija prihvatala neminovnost služenja vojnog roka u JNA: kao nužnost, kao nešto što se ne može izbeći, nešto s čim se mora živeti. Opomeni se da su i Bernharda u Austriji, koja je navodno uređena država, napadali na ulici, onako kurvanjski, s leđa. Da je i Bernhard okapavao po austrijskim sudovima.

Nema na ovom svetu društva ni države blagonaklone ni prema kome ko joj sasipa neprijatne istine u lice.

Sve te neprijatnosti, nelagode, svi ti šiljati kamičci u tvojim cipelama, proizlaze iz tvog slobodnog izbora, i to vrlo dobrog slobodnog izbora. Sloboda ima cenu.

Šta konačno očekuješ od države koju je osnovala jedna groteskna, operetska figura, Franjo Tuđman. (Nisam zaboravio na njegove “Dnevnike”, nabaviću ih.) Vidi ovo. U zgradi mog pokojnog druga Velje Pavlovića, u ulici Resavskoj, jednoj od retkih čije mi se postkomunističko ime primilo – ranije se zvala Ulica generala Ždanova – na zidu u ulazu (čiji sam broj iako sam tamo proveo godine, zaboravio) – visio je (sigurno još visi) uramljeni, muvoserinama zamrljani Kućni red sa potpisom: “Predsednik kućnog saveta, potpukovnik Franjo Tuđman”. (Tuđman je izgleda oduvek težio da bude predsednik bilo čega.)

Jeste malo cinično, ali nije preterano reći da je na kraju postao i predsednik Kućnog savjeta Hrvatske. Naše državice, nastale kao produkt raspadanja Jugoslavije – koja je i sama nastala kao produkt raspadanja Otomanskog carstva i K.u.K. monarhije – doista funkcionišu kao kućni saveti ili čak kao porodični biznisi. Generacije i generacije predaka naših voždova i vrhovnika živele su u spoljašnjoj pokornosti i unutrašnjoj “opoziciji” prema državama u kojima su – saglasno patriotskim intelektualcima i nacionalnim bardovima – robovali, a u kojima su – saglasno meni – bili držani na lancu.