Ništa od onoga što menja tokove istorije, po pravilu, ne pada sa neba. Čak ni atomska bomba. Sve se predano i detaljno priprema, pa onda i ne ostaje veliki prostor za dejstva neizbežnog sticaja okolnosti. Knjiga čiji prikaz počinjete da čitate (Overy, Richard. 2025. Rain of Ruin: Tokyo, Hiroshima, and the Surrender of Japan. New York: W. W. Norton & Company, 224) svedoči o tome. Nije to knjiga o Openhajmeru i Los Alamosu, o nastanku atomske bombe, ali je o svemu što se sručilo na Japan, uključujući i njegovu kapitulaciju.
Priča o tome počinje u doba početka vazdušnog rata protiv Nemačke, kada su se američki i britanski vazduhoplovci, kao i političari koji su ih podržavali, razlikovali u strategiji. Amerikanci su Nemačku bombardovali danju, želeći da precizno pogode izabrane vojnoindustrijske ciljeve, a Britanci noću, bez nišanjenja, zapaljivim bombama, po gradovima, pa koliko dohvate – tepih bombardovanje, uglavnom po civilnom stanovništvu. Taj je pristup primenjen na Hamburgu, nezaobilaznom Berlinu i, konačno, Drezdenu. Američki vazduhoplovci su škrgutali zubima i moralno superiorno negodovali – mi civile ne bombardujemo! A onda, ni mesec dana posle spaljivanja Drezdena, upravo su oni napali Tokio po (usavršenom) britanskom receptu, uz još delotvornije zapaljive bombe, sravnili dobar deo grada sa zemljom i za noć pobili oko 100.000 ljudi. Radijacija na stranu, nikada pojedinačan napad nije izazvao tolike žrtve.
Odakle ta promena? Autor ukazuje na tri osnovna razloga. Prvi je neuspeh američkog vazduhoplovstva da precizno bombardovanje bude – precizno. Meteorološki uslovi nad Japanom ne liče na one nad Nemačkom. Nad ostrvom se vreme često menja i vetrovi su jači. Drugi je demonizacija Japanaca – žute rase – uspešno ostvarena u američkoj javnosti. Doduše, podmuklim napadom na Perl Harbor i drugim nepočinstvima tokom surovog rata na Pacifiku, Japanci su ponešto doprineli tome. Ukratko, za američku javnost, japanski civili nisu bili civili, pa je stoga sve dopušteno. Treći razlog je bila želja američkih vazduhoplovaca da upravo oni, a ne mornarica ili kopnena vojska (čiji su još uvek bili deo), donesu pobedu nad Japanom, kako bi se, na tim lovorikama, osamostalili u poseban vid američkih oružanih snaga.
A to će se najbolje postići tako što će tepisima zapaljivih bombi da razore japanske gradove i pobiju njihove stanovnike, što će Japan, možda čak i nekakvom unutrašnjom pobunom nezadovoljnog puka, prinuditi na predaju. U ovom poslednjem i nisu toliko pogrešili.
Autor navodi da je japanski car, obilazeći razoreni, sa zemljom sravnjeni Tokio, počeo da razmišlja o kapitulaciji, koja se na japanskom zove „prekid rata”. Pokazalo se da je upravo car bio ključna ličnost za donošenje te odluke.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
