Postoji je taj jedan profil na Instagramu koji sam pratila samo da bih mogla da se naslađujem time kako je ta osoba iritantna. Tačnije, samopouzdana je do mere koja mi je strahovito išla na živce. Snimanje videa, pričanje u kameru, pomalo i flert, priča o svom izgledu, o postignućima, ma nema o čemu ne. Toliko mi je išla na kompletan nervni sistem da sam drugima pokazivala taj profil u fazonu: „Vidiš li ti isto što i ja”. Tek kad mi je nekoliko bliskih ljudi složilo facu u fazonu: „Ne vidim tu ništa posebno, koji ti je”, shvatila sam da je problem u glavi posmatrača, to jest — u meni. O čuda li čuda, jelda?
Ne volim ovakve spoznaje (ko ih voli, realno), ali ova me je baš ošinula. Dakle, problem sam ja. Kako sad to? Ja, ovako fantastična, kako, bre? Pa onda malo rondanja po sebi: samospoznaje, refleksije, svega što sam učila bukvalno decenijama. I shvatim. Problem jeste u meni; ne u toj osobi koja ima samopouzdanje, već u meni koja ga nemam. Bar ne u meri u kojoj bih volela. I onda, naravno da me trigeruju osobe za koje procenjujem, makar nesvesno, da imaju visoko samopozudanje, ponekad do nivoa besramlja (iz moje sigurno ponekad previše kritizerske perspektive). Da imaju nešto što ja nemam, bila toga svesna ili ne.
Ako ćemo da budemo iskreni, sigurna sam da i ti imaš tako neki profil ili osobu ili već nešto, što ti ide na živce do te mere da si u stanju da se naslađuješ iritantnošću te pojave. Ne mora da postoji naslađivanje, ali postoji neka forma osude. Tipa: „Kako ona može tako?”, a ono što je često prećutano, ali i nesvesno, je nastavak: „…a ja ne mogu.”
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
