Ceo svet danima priča o tome da su direktor jedne velike kompanije iz Bostona i njegova HR menadžerka uhvaćeni u nežnom zagrljaju na koncertu grupe Coldplay. I to ne bi bio toliki problem da oboje nisu u braku sa drugim ljudima i da njihova reakcija, kad su shvatili da ih snima kamera, nije to tako očigledno pokazala. Vest je spektakularno eksplodirala, jer svi volimo da vidimo kad naizgled savršeni bogati ljudi pokažu svoje „pravo lice“. Nema u tome ničeg novog. Socijalno poređenje je nešto što ljudi oduvek rade, ali je i nešto što je postalo posebno toksično sa razvojem društvenih mreža u kombinaciji sa nepravednom redistribucijom bogatstva u svetu.
Nekoliko puta sam pogledala snimak u kome par shvata da je snimljen i analizirala njihovu reakciju. Prvo su blaženo zagrljeni i nasmejani, a onda se naglo odvajaju. On beži, a ona se okreće leđima kameri, da bi zatim i sama nestala u masi. Pre nego što nestane deluje, kao da se smeje, verovatno nervozno. „Smeh pod vešalima“ se to zove, situacija u kojoj se osećamo toliko neprijatno da je jedina reakcija koju možemo da izbacimo iz sebe nešto što je zapravo potpuno neprimereno. Trebalo mi je malo vremena da shvatim na šta me ceo taj igrokaz podseća. Na ponašanje dva tinejdžera kad ih roditelji uhvate u nečemu što ne bi smeli da rade. Ali to nisu tinejdžeri već dvoje odraslih, nesumnjivo uspešnih ljudi, i to u zemlji koja diktira današnje dominantne kriterijume uspešnosti. Moram da primetim da u tom neprijatnom momentu ima i nečeg dirljivog, valjda ta dečja reakcija odraslih ljudi zbog kojih automatski poželiš da ih zagrliš i zaštitiš, ali i potpuno zabrinjavajućeg, da ne kažem obespokojavajućeg.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
