Osmi mart u ženskom zatvoru

„Život žene na Balkanu“ je nova kolumna Rumene Bužarovske, najpoznatije regionalne spisateljice. Autorka bestselera „Moj muž“, „Nikuda ne idem“, „Nakon boga, Amerika“ i „Toni“ u novom serijalu – iskrenom, ranjivom i ironičnom; o ženskom iskustvu, porazima i pobedama – samo na Velikim pričama, u originalu i prevodu, svake druge nedelje.

Овој текст можете да го читате на македонски

***

U američkoj kulturi zatvorske priče su velika tema, i otuda verovatno potiče i ta večita romantizacija kriminala, likvidacija, kazni, a neretko i egzekucije, t.j. ubistva od strane države. Od mitova o Divljem zapadu, preko pesama Džonija Keša, pa sve do filmova poput Bekstva iz Šošenka, američkoj kulturi ne manjka spajanje umetnosti i trilera. Isto važi i za književnost, naročito u drugoj polovini dvadesetog veka, sa pojavom “Novog žurnalizma” (New Journalism), pravca koji je na književni način obrađivao stvarne, nefikcijske priče o zločinu i kazni. Jedno od najpoznatijih takvih dela svakako je Hladnokrvno ubistvo Trumana Kapotea, čiji je uspeh pokrenuo lavinu interesovanja američkih pisaca za zatvorske sudbine, posebno iz ugla samih osuđenika – ono što danas prepoznajemo kao popularni žanr true crime.

Ovih dana sam pročitala odličan roman na sličnu temu iz pera savremene američke spisateljice Rejčel Kušner. Roman se zove Marsova soba (Laguna, 2019), a u fokusu je ženski zatvor kroz perspektivu nekoliko likova, od kojih je glavni lik striptizeta osuđena na dve doživotne robije zbog ubistva. Knjiga je jako realna.Vidi se da je autorka provela mnogo vremena istražujući stvarne sudbine iza rešetaka kako bi ispisala kritiku surovog američkog kazneno-„popravnog“ sistema (pod navodnicima, jer popravni sigurno nije). To me je navelo na razmišljanje koliko imamo takvih priča u makedonskoj književnosti – zatvorskih hronika, a posebno onih iz ženskih zatvora. I verovali ili ne, na pamet mi pada samo jedan jedini roman (što ne znači da ih nema više), i to Zatvor za žene, koji je napisala moja baka.