Zašto sam rešio da zaveštam svoje telo

Goran Marković nedavno napisa u Velikim pričama kako se jednom požalio nekom psihijatru da sanja strašne snove i da često ima noćne more. Potpuno ga razumem. Očekuje se da i tokom noći bude napet ili čak brigama rastrzan čovek koji obezbeđuje i pravda velike sume novca uložene u svoj neizvestan projekat, te bar za mesec-dva preuzima odgovornost za sudbine desetina ili stotina ljudi (da ostavimo po strani stavljanje na proveru, ali ne nužno i potvrđivanje sopstvene umetničke reputacije).

Pamtim jednu njegovu ispovest na Kolarcu pre desetak godina. Povod je bila moja knjiga „Variola vera”, za koju je pisao predgovor. Prisetio se kako ga je, veče uoči početka snimanja njegovog čuvenog istoimenog filma, pozvao prvak JDP-a Branko Pleša i rekao da mu je dosta tumačenja negativnih likova, te da ne želi da igra ulogu upravnika bolnice. Šok! Ko ne bi imao košmare posle takvog stresa? Srećom, uskočio je Goranov otac Rade Marković. Upečatljivo je dočarao kompleksnu ličnost upravnika i doprineo međunarodnoj afirmaciji filma.

I ljudi pošteđeni takvih dramatičnih situacija bude se sa snovima, bilo ugodnim, bilo mučnim. Ti snovi nose sobom svoju okrepljujuću, upozoravajuću, isceliteljsku i drugu moć u čija načelna tumačenja ne bih ulazio. Pominjem ih zbog sopstvenih iskustava, koja mogu da pomognu pojedincima zainteresovanim za sopstveno psihološko samoseciranje.