Nije jednostavno pisati o smrti. Komplikovano je pisati i o životu, tu je potrebno poznavati one tanane nijanse koje nas čine srećnima i manje srećnima, ali o smrti, to tek izgleda kao da zadirete u nešto što ne biste smeli, krajnje neprijatno.
Kao nekada u Tutankamonovu grobnicu, koju navodno nije ni trebalo dirati. Čini se da izazivate sopstvenu konačnost. Krene vam neka jeza, počne sve da vas svrbi, malo i neka muka u stomaku od pomisli na to da je neki trenutak taj trenutak.
Mada, to čoveka nije sprečavalo da tu misteriju izučava i šta se krije iza tog bolnog odlaska, praveći mistiku od onoga što sledi posle, slaveći čak i mrtve.
Ali, kako je to sastavni deo života, i uvek je intrigirao čoveka taj nenormalno prazni i bolni trenutak – a što se više bliži kraj, to je sve osećaj prolaznosti jači – čovek je nekako gledao da odloži taj bljesak. Međutim, kako život nije bajka i kako nisu sve ljubavi večne i nisu svi životi srećni zauvek, a neke bolesti odnose polako, turobno, jezivo bolno, poneko je tražio izlaz i ranije. Čak su i oni koji znaju da je kažnjivo od Boga vapili da im se dani skrate pod teretom života.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
