Svakodnevni život Ukrajinaca

Piše Elen Rišar. Tekst je objavljen u  Le monde diplomatique na srpskom. Sadržaj novog broja potražite na sajtu LMD-a

***

Nije to ono sivilo koje se možda očekivalo. Grad rudara Krivij Rih (Kryvyï Rih) sa svojim neoklasičnim pozorištem sačuvao je sovjetski šarm, ujedno staromodan i u dobrom stanju. U parku Gagarin, krajem avgusta, nekoliko šetača sa sladoledom u ruci prolazi pored planetarijuma izgrađenog od čelika. Naduvani dvorci za penjanje čekaju decu. Nedaleko odatle, prolaznici se zadržavaju na trotoaru pregovarajući sa babuškama o ceni čaše malina iz vrta. Alarm za vazdušnu opasnost odjekuje, ali ne remeti trgovinu. Nakon više od osamnaest meseci borbe protiv ruske vojske koja se nalazi sto kilometara odatle, iza leve obale Dnjepra, niko više ne podiže pogled ka nebu. Ipak, prethodnog dana, jedan hitac je oštetio dvadesetak privatnih kuća u blizini centra grada. Prvog avgusta, šest civila je poginulo u raketnom napadu. Trinaestog maja, pogođena je devetospratnica. Bilans od 11 mrtvih opravdao je dolazak predsednika Volodimira Zelenskog u njegov rodni grad.

Iza privida normalnosti koji ostavlja svakodnevni život, grad se suočava sa direktnim posledicama sukoba. Podignut na izvozu rude i čelika, ovaj grad duguje svoje prve visoke peći francuskom inženjeru i bankaru Paulinu Talabotu, koji je došao da investira tamo gde je 1880. godine bilo Rusko carstvo. Danas je, blokada crnomorskih luka, preko kojih se prevozila proizvedena roba, primorala lokalne industrije da se okrenu skupljim kopnenim logističkim putevima i preusmere svoj opadajući izvoz prema Evropi, a na štetu tradicionalnih tržišta (Bliski Istok, Severna Afrika). Česti prekidi u snabdevanju električnom energijom, izazvani napadima ruske vojske koja gađa energetsku infrastrukturu, takođe ometaju rad privrede. Prema podacima uprave kompanije Arcelor Mital Krivij Rih (AMKR), koja je sa svojih 26.000 zaposlenih najveći poslodavac u gradu, „kompanija koristi samo 20 do 25% svojih proizvodnih kapaciteta“ . Krajem leta 2023. godine, samo je 12.000 zaposlenih nastavilo da radi sa punim radnim vremenom, dok je većina suočena sa nekom vrstom privremene ili potpune tehničke nezaposlenosti. Skoro 10% zaposlenih je pozvano pod zastavu domovine, a više od stotinu njih se nije vratilo sa fronta.

Radnici u velikim industrijskim kompleksima poput ovog podležu verovatno više mobilizaciji nego ostatak stanovništva. Propiska – zvanična adresa na kojoj je registrovan građanin – često ne odražava stvarno mesto stanovanja ljudi. „Za vojne komisije je lakše da se obraćaju velikim poslodavcima”, tvrdi Oleksandr Motuz, advokat specijalizovan za radno pravo i partner lokalnog ogranka Konfederacije slobodnih sindikata Ukrajine (KVPU), drugog najvećeg sindikata u zemlji. Oni dostavljaju pozive na radnom mestu. Ako se radnik ne odazove, komisija može vršiti pritisak preko poslodavca. To se dogodilo jednom zaposlenom u kompaniji Arcelor. Svaki put kad bi došao na posao, pitali su ga da li se javio komisiji. Na kraju je dao otkaz.