Evropa se probudila pre godinu dana iz sna u kojem je izašla iz ralja istorije koje su sejale oružane sukobe vekovima, uverena da je rat, kao sredstvo politike, postao opsoletan i da smo ušli u fazu “večnog mira” po Kantovoj definiciji. Indikativno je da se u EU ruska agresija na Ukrajinu predstavlja kao prvi napad jedne suverene države na drugu na Starom kontinentu posle Drugog svetskog rata, uz navođenje bombardovanja Srbije kao slučaja sui generis i klasifikaciju ratova za jugoslovensko nasleđe kao građanskih i etničkih sukoba.
Ispod iskrenog jedinstva u nameri da se odbrani Ukrajina, razlike između članica EU su sve izraženije i kako rat bude odmicao, one će postajati sve vidljivije. Ključna razlika je u ratnom cilju. Poljaci, pribaltičke republike, Rumunija, Finska i Švedska su uvereni da samo vojna pobeda na terenu nad Rusijom može da okonča rat. Zapadne članice EU, Francuska u prvom redu, ponavljaju da će Ukrajinci biti ti koji će odlučiti kada žele da počnu pregovore sa Rusijom, ali su ubeđeni da militaristička pobeda nad Rusijom nije moguća bez izbijanja trećeg svetskog rata. Prvi žele da se definitivno obračunaju sa Rusijom, drugi zaziru od nuklearnog sukoba i svih posledica koje bi on prouzrokovao.
Takođe, nacionalni ciljevi članica EU, pogotovo najvećih, jesu dijametralni. Jedni bi da vide Evropu ujedinjenu, federalnu sa zajedničkom vojskom, drugi kao savez država pod hegemonskom palicom SAD. Poljska iz ovog rata želi da izađe kao novi žandarm Evrope sa pojedinačno najjačom i najvećom vojskom, prvi i najverniji saveznik SAD na Starom kontinentu, i da sahrane bilo kakvu ideju o federalnoj ili dublje integrisanoj EU.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
