Prljave i blokirane ulice, štrajkovi u različitim privrednim sektorima, organizovane kao i “divlje” manifestacije, do sada neviđena policijska represija, ovo je svakodnevica Francuske poslednjih nekoliko nedelja. Protiv javnog mnjenja, sindikata, ekonomista, parlamentarne većine, Emanuel Makron deluje odlučno u nameri da ipak sprovede svoju penzionu “reformu”, kojom se predviđa produženje starosne granice za odlazak u penziju za dve godine, sa 62 na 64.
Šarl de Gol, Fransoa Miteran, Žak Širak, Nikola Sarkozi, Fransoa Oland, svi Makronovi prethodnici odustajali su od projekata koji su provocirali neuporedivo slabije društvene otpore nego što je to slučaj danas. Preko dve trećine građana, svih socijalnih kategorija – od manuelnih i nemanuelnih radnika, preko intelektualnih zanimanja, do viših srednjih slojeva – protiv je ovog zakona i izražava aktivnu podršku najmasovnijim socijalnim mobilizacijama u novijoj istoriji Francuske, odnosno u poslednjih 50 godina, koje su u nekim danima okupljale i preko tri miliona manifestanata na ulicama. Iako je vlada, koju je instalirao nakon predsedničkih izbora, sa bivšom socijalistkinjom Elizabet Born na čelu, uspela da preživi ponedeljak 20. marta, odnosno glasanje o nepoverenju (uprkos tome što je 68% građana tako nešto priželjkivalo, od 577 poslanika ipak je nedostajalo devet glasova u Nacionalnoj skupštini da se nepoverenje izglasa), kao da nijedan predsednik u istoriji Pete republike nije delovao izolovanije nego što je to slučaj sa Makronom danas.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
