Izrael i Palestina, zašto nije uspelo rešenje s dve države

Tekst piše Toma Veskovi, tekst je iz Monde diplomatiquea.  VELIKI DOSIJE: IZRAEL-PALESTINA potražite u novom broju, na sajtu LMD-a na našem jeziku.

***

Pre nego što je Hamas 7. oktobra napao Izrael, nije bilo ni pregovora ni „mirovnog procesa” između Izraelaca i Palestinaca. Iako su sporazumi iz Osla, potpisani pre trideset godina, tvrdili da omogućavaju konvergenciju interesa obe strane, oni su pre svega ojačali kolonizaciju i okupaciju. Mesec dana pre početka nove vojne operacije, anketa palestinskog Centra za istraživanje politike i javnog mnjenja (PSR) pokazala je da gotovo dve trećine Palestinaca svoju trenutnu situaciju smatra gorom nego pre 1993. godine (1). Za izraelske vlasti, međutim, propast „mirovnog procesa” možda i ne predstavlja nužno neuspeh.

Naprotiv, kako objašnjava novinarka Amira Has iz lista Haaretz (2), stvaranje palestinskih enklava predstavlja „krajnji ishod kompromisa napravljenog unutar izraelskog establišmenta“: redefinisanje okvira okupacije koje bi omogućilo politički nestanak Palestinaca, njihovo brisanje iz izraelskog pejzaža bez potrebe da ih se protera, pa čak i bez formalnog pripajanja Zapadne obale, tako je pomirilo zagovornike pregovora i njihove protivnike. Mogućnost sasvim suverene palestinske države nikada nije bila na dnevnom redu. Za Palestinsku oslobodilačku organizaciju (PLO) i njenog lidera, Jasera Arafata, odricanje od zahteva za potpunim oslobođenjem Palestine u korist države koja se sastoji od svega 22% teritorije predviđene UN planom podele iz 1947. godine predstavljalo je istorijski ustupak. Za Izrael, s druge strane, sve je i dalje bilo podložno „pregovorima”, pod patronatom pristrasnog američkog arbitra (3).