Pobuna Jevgenija Prigožina i “Vagnera”, po svojoj formi, ima obrise dekabrističkog neuspelog puča 1825. godine. Suštinska razlika između dekabrista i vagnerovaca je u tome što su prvi hteli da usidre Rusiju u Evropi, a drugi još više da je odvoje i udalje od Zapada.
Revolucionarni pokušaj dekabrista koji je činio cvet ruske inteligencije zajedno sa oficirima, koji su bili zadojeni prosvetiteljskim idejama Voltera i Rusoa, propao je jer je velika većina Rusa podržavala nameru cara Nikolaja I da izoluje Rusiju od ostatka Evrope. Nikolaj I je vešto iskoristio animozitet prema Zapadu koji se raširio među Rusima posle Napoleonove invazije kako bi sasekao u korenu ideju o modernizaciji Rusije, pre svega zahtev o uspostavljanju ustavne monarhije koja bi ograničila samovolju imperatora.
Pokušaj dekabrista da stvore bolju Rusiju doživeo je slom jer je animozitet prema Zapadu bio mnogo jači od otpora prema nepravednom društvu u kome su živeli. Vođe pokreta su ubijeni a pripadnici deportovani u Sibir ili su ražalovani ili degradirani u vojnoj službi. Puškin je bio jedan od vatrenih pobornika dekabrista iako nikada formalno nije primljen u njihovo društvo, a Tolstoj će šezdeset godina kasnije napisati roman “Vaskrsenje”, najbolje svedočanstvo i neku vrstu “spomenika” dekabristima. Za one koji su lenji da se hvataju ukoštac sa Tolstojem, najkraći i najefikasniji opis je dao ruski istoričar Vasilij Ključevski u svom aforizmu: “Ako su pre Napoleonovog rata Rusi sanjali da postanu Francuzi, posle konflikta su želeli da se vrate da budu Rusi.”
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
