U julu se navršila devedesetogodišnjica neuspelog filonacističkog puča u Beču. Hitlerovi sledbenici u Austriji nisu uspeli da osvoje vlast jer je većina Austrijanaca, uključujući političare i vojsku, bila sklonija fašizmu ili, preciznije rečeno “austrofašizmu”. Najbolju definiciju “austrofašizma” dao je austrijski pisac Robert Menase: “kada nacistima skinete koncentracione logore, Holokaust i osvajačke pohode, dobijete austrofašiste”.
Nacizam je u Austriji odavno diskreditovan, ali “austrofašizam” nije. To objašnjava zašto većina današnjih Austrijanaca veruje da oni nisu bili saučesnici nacista već njihove žrtve. Istovremeno, austrofašizam budući da se suprotstavio nacizmu u ime odbrane austrijskog suvereniteta viđen je kao patriotski pokret.
Ako imate prethodno rečeno na umu, onda postaje jasno zašto je Austrija bila prva, i dugo vremena jedina članica EU, koja nije primenila sanitarni kordon prema ekstremnoj desnici, bilo da su u pitanju vlade Volfganga Šisela i Jerga Hajdera na početku veka ili kasnije koalicija Sebastijana Kurca i Hajnca Kristijana Štrahea.
Slobodarska partija Austrije (FPӦ), koju su osnovali nacistički nostalgičari nakon Drugog svetskog rata, prvi put je pobedila na parlamentarnim izborima. Ono što nije pošlo za rukom izuzetno harizmatičnim liderima, Hajderu i Štraheu, uspelo je stidljivom i, eufemistički rečeno, neupadljivom vođi Herbertu Kiklu (samo dva odsto birača od onih koji su glasali za FPӦ uradilo je to zbog Kikla).
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
