Zavera ćutanja za jedan pali san

Lopta se kotrlja lošom atinskom travom, a igrač u crveno-belom sa brojem 8 na leđima, u glavi premotava film sa beogradske šljake kada su svi bili samo dečaci. “Stanislave, okreni stopalo i udari loptu iz kuka.” Udara. Lopta leti ka rezervnom golmanu jer prvog mrze i trener i kapiten. Pašće tik ispod prečke, tako deluje. U svečanoj loži supruga vođe vojne hunte vrisne i rukom sa čipkanom rukavicom prekrije usta. Jugoslovenski ambasador u Atini skine šešir u šoku. Golman se pruža koliko je dug i loptu ipak skreće u korner. Igrač sa brojem 8 juri po nju, stavlja je pored zastavice i zna da je to poslednja šansa. Ostalo je nekoliko sekundi. Okreće se, ali nema nikoga. Njegovi drugari sa beogradske šljake stoje kao kipovi fudbalske tragedije. Niko ne ide na korner. Sudija svira kraj.

Ta se groteskna slika podno Akropolja oslikala na platnu Zvezdine istorije 28. jula 1971. godine. Na semaforu je ostalo 3:0 za Panatinaikos i dogodilo se čudo nad čudima. “O muzo, nađi reči da bi se mogla opisati ova epopeja…”, uzvikivaće naslove mamurni atinski kolporteri u zoru, a Urgentni centar u glavnom gradu Grčke prijaviće više od 50 srčanih udara za vreme utakmice. Beogradska “Politika” neće, ni u jednom dostupnom arhivu, imati sportsku rubriku u sutrašnjem broju. Nijednu reč o sportu. Rubriku ćutanja za pali san. Panatinaikos ide na Vembli u finale Kupa evropskih šampiona.

Prosečni navijač Crvene zvezde tog će proleća 1971. osetiti prve velike srčane smetnje, koje svaki EKG očitava kao bol usled nesrećnog poraza. Tako će početi crveno-bela epopeja, koja će se konačno završiti 20 proleća kasnije.

Polufinalni dvomeč Crvene zvezde i Panatinaikosa te 1971. ostaće obavijen velom misterije, oko njega će se rasplitati i zaplitati politički mitovi, lični nesporazumi i netrpeljivosti – Titovi naftni depoi u Solunu i odnosi sa grčkom vojnom huntom, droga u ručku ili u limunadi, novi semafor u Ljutice Bogdana 1A i plastični prekrivač za travu, ali i zajednički prijatelj Miljana Miljanića i Ferenca Puškaša, posrednik jedne velike avio-kompanije. Ono što je u Beogradu i Atini “opšte mesto” i odavno ispričana priča, u redakcijama u Hamburgu, Londonu i Stokholmu potpuna je nepoznanica. Misterija za unutrašnju upotrebu.

Ovo je nedovršeni niz fragmenata koji priču o polufinalu KEŠ 1971. čine antologijskom.

***

Tog je aprila Jugoslaviju potresala jedna teška vest koja je stigla iz Stokholma. Dvojica ustaških terorista ušli su u diplomatsko predstavništvo tadašnje države i ubili ambasadora Vladimira Rolovića. Danima su novine – kvalitetnije nego što bi to činile danas – pravile retrospektivu, iscrtavale linije kretanja atentatora i ambasadora, prenosile opširne izveštaje iz švedske bolnice i policije, poslednje pismo koje je Rolović poslao majci 23. februara 1971. i zamolio je da “mirno spava” jer pretnje nisu opasne. Mogli su Jugosloveni da čitaju i intervju sa doktorom Lenartom Harlingeom, koji se borio za Rolovićev život, svaki detalj je bio zabeležen.

Sve su ostale vesti bile u drugom planu. I partijske direktive i Titovi sastanci, i skandal u Prvoj beogradskoj gimnaziji u kojoj je učenicima sa dugom kosom zaprećeno izbacivanjem ako se ne ošišaju, i vest da je “Pobij sve i vrati se sam” nagrađen “Zlatnim koltom” za najbolji vestern prethodne godine. A naročito najave prve utakmice polufinala Kupa evropskih šampiona između Crvene zvezde i Panatinaikosa. Zapostavljen je intervju koji je Puškaš dao “Novostima” dva dana pre utakmice i rekao da bi “slagao kada bi rekao da ne pristaje na remi”. Njegove izjave grčkim medijima u kojima preti kako će “Zvezdinu ekspediciju poslati u Lamin da trenira kad stigne u Atinu”. Poređenja beogradskih novinara po kojima je Ferenc kao Georg Bušner. Ali i upozorenja Branka Stankovića iz AEK-a da “igrači Zvezde ne smeju potceniti rivala i moraju dati sve od sebe u obe utakmice ako žele na Vembli”.

Tek na dan utakmice, novine nešto više pišu o fešti koja se u Beogradu spremala i akumuliranoj energiji što se od “Madere”, preko Slavije, pored Franša slivala ka Autokomandi.

“Politika” 15. aprila 1971. piše – “Sirtaki u Skadarliji” i na više od jedne šlajfne donosi priču reportera o tome kako Beograd nikada do tog dana nije okupiralo toliko gostujućih navijača u istoriji. Nema, tvrdi reporter “Politike”, među njima i Beograđanima tenzije, samo klinci na biciklima i trčeći, pokazuju četiri ili pet prstiju, toliko će golova, verovali su, Grci primiti u Beogradu. Hrabriji bi ponešto i dobacili: “Ajde, Grekos, da ti uvalim sedenje za pet glava!”

“Borba” i “Novosti” šokirano licitiraju brojem Grka koji su u zeleno-belom pohrlili u Beograd, pa konsenzus nalaze negde između 20.000 i 30.000 ljudi. Odnosi Beograda i Atine bili su nestabilni jer je 1967. vlast u Grčkoj preuzela vojna hunta, pa je delovalo da je svaki susret navijača potencijalni problem, a protokolarni odnosi ministara sporta i delegacija klubova prolazili su uz mnogo cinizma i potisnute tenzije.

Nedeljnikovi izvori koji su se za utakmicu spremali sa bezbednosnim zadacima, potvrđuju da se strepelo da bi toliki broj Grka, za koje Beograd nije bio spreman, i oslabljen sastav crveno-belih, mogli da dovedu do ishoda kome se niko nije nadao.

***

Nisu mogli.

Tog je dana u Beogradu igrao samo jedan tim, u predstavi nerealnijoj od lažnog sećanja udovice. Svakodnevica velikih gradova je sve ono što je osuđeno na zaborav jer se uklapa. Ta je partija bio zvezdaški krik.