Ulice Rio de Žaneira, grada u kome je skoro svaki ćošak, ograda i zid oslikan muralima slavnih fudbalera i klubova, toliko su uske da dečaci koji njima jure za loptom, laktovima zakače gotovo svakog prolaznika. Mali Brazilci su toliko vešti da za tren oka uspeju da se provuku i kroz najtanji prolaz, i pre nego što ih prolaznici izgrde, izbiju tamo gde dan počinje, i gde se dan završava – na neki od uličnih terena bregovitog grada. Nad tim terenima, nadvijaju se terase šarenih zgrada, žice sa šarenim vešom, i čitava panorama Rija, odakle ih svi posmatraju. A svaki od njih se bosonog bori da preuzme loptu, da dribla i nametne svoj talenat oku pažljivijih posmatrača.
Priča počinje kada menadžeri klubova o kojima se toliko priča, siđu na igralište i za svoj tim odaberu jednog od njih. Tako je počela i priča malog Karlosa Kajzera, koji je od igre na ulici, postao profesionalni fudbaler, dogurao do karijere duge više od dve decenije, a zapravo nikad nije želeo da igra fudbal.
Karlos Kajzer specijalno za Nedeljnik govori o tome kako je kao dečak sa ulica Rija, tamo gde fudbal nije sport, niti zabava, već neka vrsta religije – koju prati neverovatna slava, privilegije, novac i sva ostala ludila – sanjao da igra za slavne klubove širom Južne Amerike. Postojao je samo jedan problem – nije bio baš dobar u tome.
“Još od kada sam imao deset godina, igrao sam fudbal na ulici. Voleo sam igru. Hteo sam da razvijem svoj talenat. Maštao sam, kao i svi dečaci, o tome kako postižem pobedonosne golove u dresu Karioka”, kaže Kajzer za Nedeljnik. “Kasnije sam se oprobao u mlađim kategorijama Botafoga, svidelo im se kako sam igrao na prvim treninzima i primili su me u omladinsku školu. Tako je sve počelo.”
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
