Fudbal je najpopularniji sport na svetu, a popularnost donosi novac. Evropski fudbal, u 55 članica UEFA, u sezoni 2020/21. zaradio je 27,6 milijardi evra. Ako ste zaboravili, 2020/21. je ona sezona kada su stadioni sa jednim malim prekidom bili zatvoreni. Dakle, bez ikakvih zarada od ulaznica i svih ostalih prihoda koji se ostvaruju na dan meča (a u velikih pet liga, koje u ukupnom evropskom skoru učestvuju sa neprijatnih 57 posto, oni čine 10 do 20 odsto svih prihoda).
Fudbal je popularnost u velikoj meri izgradio na neverovatnoj jednostavnosti. Sve što vam treba da zaigrate je bar dva igrača, četiri stative (može i kamen, drvo, jakna, sandala) i lopta (umotana čarapa, konzerva, ma može i oveća okruglija šišarka). Da bi se igrao organizovani fudbal, neophodna su tri subjekta – igrači, klubovi i organizatori (mada se i ovo treće može improvizovati na nižim nivoima), a poželjan je i četvrti – navijači.
Kad god se negde pojavi mnogo novca, okolo se stvori još više onih koji bi voleli da se ugrade, ili ćape procenat, što bi rekla dva moja drugara, kultna heroja domaće radio- i TV-scene. Sve do kraja osamdesetih u fudbalu su i dalje bila prisutna više-manje samo ona tri subjekta. Ulazak velikih para naglo je povećao broj zainteresovanih učesnika, kako se to moderno kaže – stakeholdera.
Prvi problem nastao je u trećoj koloni, gde su organizatori.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
