Fudbal je kao sport najverniji igrokaz onoga što zovemo savremena civilizacija, heterogeni spoj umetnosti i rata, u kom su heroji jedanko oni koji podražavaju pesnike – čiji ples sa loptom podseća na stihove poezije, jednako kao i oni koji se ne opterećuju moralom i hladnokrvnim koracima preko mrtvih postaju vladari planete. Rat je produžetak politike drugim sredstvima, ali i fudbal često zna da bude produžetak rata, uz neizostavnu činjenicu da se sve na ovom svetu, pa tako i u fudbalu, vrti oko novca. I u takvom fudbalu, koji je često utočište malog čoveka od realnog, znaju da važe istorijske zakonitosti kao i u „stvarnom životu“.
Jedna od tih zakonitosti koje važi u i u fudbalu i u civilizaciji je ono Marksovo o „ponavljanju istorije“, samo bez tragedije i farse. Jer, fudbal je po svojoj prirodi jedinstveni spoj tragedije i farse. U fudbalu nijedna pobeda ne traje večno. A poraz?
Danas se navršava tačno 60 godina od čuvenog finala Kupa šampiona 1966. u Briselu, kada je Partizan postao „jedini srpski klub koji je dao gol u finalu Kupa šampiona“.
Dvadeset pet godina kasnije, Crvena zvezda nije dala gol u finalu, ali je postala jedini srpki klub koji je postao prvak Evrope.
Da su bogovi sudbine koji su zacrtali ovim prostorima izbijanje rata na pedesetak godina, bili jednako revnosni i u ispisivanju fudbalskog „tajmlajna“, još pre deset godina bi došlo do ponavljanja istorije, pa bi 2016. godine neki od naših klubova igrao neko finale. No, istorija je imala drugačije planove za srpski fudbal, a posebno za Partizan.
Kome je u ovom trenutku, možda ponajviše u ovom trenutku važno da se priseti tog nesretnog 11. maja 1966. u Briselu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
