„Magija kupa“, kažu Englezi. Nema ništa bolje od kupa. „Prava kup utakmica“, stara je fraza britanskih novinara kad žele da opišu neki živahni spektakl sa četiri ili više golova.

Za nas, rođene u kontinentalnoj Evropi, ovo sve zvuči kao niz ekstremno otrcanih fraza. Od Bosfora do Lamanša, nacionalni kup se gotovo u 100% slučajeva tretira kao nekakva utešna nagrada. Nešto što valja osvojiti ako ti je prvenstvo propalo, pa hajd’, povadi se u kupu.

Nema ništa magično u tome – dese se iznenađenja, da, gube se finala, dobije se nekakav pehar, ali mani to prijatelju. Liga je ono bitno, kakvi kupovi. To predstavi upravnom odboru kad te sazovu na ribanje tamo u junu, nemoj nama te gluposti prodavati.

U Engleskoj, međutim, stvari drugačije stoje. Ni godine premijerligaškog glamura nisu uspele da okrznu reputaciju FA Kupa, najstarijeg klupskog takmičenja na svetu. Još od 1871. (gotovo) svi engleski klubovi prolaze sito i rešeto ne bi li osvojili prestižni trofej, ili makar zavrednili gostovanje na nekom od ostrvskih hramova fudbala. I taj je kup za poštenog navijača napravio milijardu uspomena. Jer u Engleskoj, kup jeste magija.

Kako biste drugačije opisali, recimo, finale iz 1956, kada je nemački internacionalac Bert Trautman, bivši Vermahtov padobranac koji je nakon logoraškog staža ostao da živi u Velikoj Britaniji, branio gol svog Mančester Sitija poslednjih petnaest minuta sa slomljenim vratom.

Trautmanovo herojstvo u finalnom susretu protiv Birmingema podvig je koji ponosno stoji u istoriji mančesterskih svetlo-plavih, tik uz onaj čuveni gol Aguera 2012. i trijumf u Ligi šampiona na istanbulskom Ataturku deceniju kasnije.