Te večeri nisam stvarno gledala derbi; da budem iskrena, već jako dugo ne gledam derbije. Moj mlađi sin je izrastao u Zvezdaša (i fana Barselone), koji je, dok traju utakmice “njegovih” klubova, sklon žučnim svađama. Takav je, dok sam odrastala, bio i moj mlađi brat, pa smo se nekada zaista tukli a nekada svađali nakon derbija, dok roditelji ne bi zabranili navijaču tima koji je pobedio da se raduje.
Delovalo je da se radujemo samo da bismo nervirali jedno drugo; tako će ostati, u nešto blažem obliku, do sredine naših dvadesetih. I danas odgovorno tvrdim da su sve “Delije” sa kojima sam delila televizore i sobe tvrdile da je svako prvenstvo koje Partizan osvoji namešteno, a ona druga, ona koja osvoji Zvezda, pošteno dobijena.
“Vi imate neki poremećaj percepcije”, razmetala sam se novostečenim znanjima iz opšte a kasnije i socijalne psihologije, ali ništa mi nije vredelo. Uvek sam bila u manjini i nadglasana; njihova realnost bila je realnija od moje.
Ko mi je kriv, uostalom, što navijam za Partizan? I odakle mi uopšte ideja da navijam za Partizan? U Žarkovu se smelo navijati samo za FK Žarkovo i za Zvezdu. Iako legenda kaže da se “samo jedna naša devojka iz Žarkova ikad udala za Crnogorca”, mome ocu su majčina braća zamerila mnogo manje što nije iz Žarkova nego što je “partizanovac”.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
