Profesionalni sport je sektor u kojem se pamte isključivo pobednici. Pamtimo osvajače, pamtimo heroje, pamtimo dinastije i nizove titula. Istoriju pišu pobednici, kaže stara maksima, pa zašto bi i profi sport tu bio drugačiji? Kada nas milenijumima kasnije neki vanzemaljci otkopaju za njihove muzeje, znaće ko su bili Lejkersi, Jenkisi, Real Madrid, Liverpul i Juventus.
Međutim, u nekim retkim slučajevima, istorija će upamtiti i gubitnike – i to pogotovo ako je ta njihova tradicija poraza toliko duga i impresivna da u određenim slučajevima zaseni i ekipe koje ponešto i osvoje.
Bafalo Bilsi su recimo devedesetih u NFL-u izgubili čak četiri uzastopna „Superboula“ – narod se sprdao da je njihovo ime akronim od „Boy, I Love Losing Superbowls“. Everton će uprkos nekoliko trofeja biti uvek „onaj drugi klub iz Liverpula“. Mančester Si… a ne, ovo je loš primer, zaboravite.
U američkom sportu, konkretno, teško je izabrati kralja svih „luzera“. Detroit u američkom fudbalu? Imali su neke momente slave, jednom davno, ali su imali. Klivlend, najmalerozniji sportski grad u istoriji? Lebron je na to stavio tačku. Oklahoma? Oni su mladi, ima vremena, ne možemo njih u ovu raspravu.
Ipak, kada malo razgrnemo zavese starih vremena, jedno ime ponosito stoji u panteonu gubitništva i beznađa. Reč je o Los Anđeles Klipersima, „ružnom pačetu“ južne Kalifornije – franšizi koja je godinama slovila za najtužniji sportski kolektiv na severnoameričkom kontinentu.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
