Profesionalni sport je sektor u kojem se pamte isključivo pobednici. Pamtimo osvajače, pamtimo heroje, pamtimo dinastije i nizove titula. Istoriju pišu pobednici, kaže stara maksima, pa zašto bi i profi sport tu bio drugačiji? Kada nas milenijumima kasnije neki vanzemaljci otkopaju za njihove muzeje, znaće ko su bili Lejkersi, Jenkisi, Real Madrid, Liverpul i Juventus.
Međutim, u nekim retkim slučajevima, istorija će upamtiti i gubitnike – i to pogotovo ako je ta njihova tradicija poraza toliko duga i impresivna da u određenim slučajevima zaseni i ekipe koje ponešto i osvoje.
Bafalo Bilsi su recimo devedesetih u NFL-u izgubili čak četiri uzastopna „Superboula“ – narod se sprdao da je njihovo ime akronim od „Boy, I Love Losing Superbowls“. Everton će uprkos nekoliko trofeja biti uvek „onaj drugi klub iz Liverpula“. Mančester Si… a ne, ovo je loš primer, zaboravite.
U američkom sportu, konkretno, teško je izabrati kralja svih „luzera“. Detroit u američkom fudbalu? Imali su neke momente slave, jednom davno, ali su imali. Klivlend, najmalerozniji sportski grad u istoriji? Lebron je na to stavio tačku. Oklahoma? Oni su mladi, ima vremena, ne možemo njih u ovu raspravu.
Ipak, kada malo razgrnemo zavese starih vremena, jedno ime ponosito stoji u panteonu gubitništva i beznađa. Reč je o Los Anđeles Klipersima, „ružnom pačetu“ južne Kalifornije – franšizi koja je godinama slovila za najtužniji sportski kolektiv na severnoameričkom kontinentu.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
