“Često muškarac želi da bude sam, i žena takođe želi da bude sama… Mogli smo da budemo sami kada smo zajedno, sami protiv drugih. Nikada nismo bili usamljeni i nikada se nismo plašili kada smo bili zajedno.”
Ovako Ernest Hemingvej prikazuje razmišljanja svog junaka Henrija u romanu “Zbogom oružje”. Nakon ponovnog susreta sa Ketrin, on doživi katarzu shvativši kako mu njeno prisustvo ublažava osećanje izolovanosti, naglašavajući pritom važan aspekt njihovog odnosa u kome zajedno uspevaju da prevaziđu veliki doživljaj usamljenosti koji osećaju u prisustvu drugih ljudi. Da li je njihova ljubav bila istinska ili je samo predstavljala uvrnutu i prilično fiktivnu vezu, “pokvarenu igru”, u ovom trenutku je marginalno. Ono što je poenta jeste upravo pomenuti doživljaj usamljenosti sa kojim se neretko svako od nas susretne uprkos ljudima koji nas okružuju. Određeni datumi, posebno praznici, poneko mesto ili grad koji posetimo kao da postanu deklanširajući faktor koji u nama probudi melanholično stanje, emocije prevladaju našim psihičkim aparatom i posledično se osetimo usamljenim. I nije slučajno da se to dogodi na primer i kada nismo fizički sami, odnosno kada su pored nas dragi, bliski ljudi, u pojedinim momentima njihovo prisustvo je samo takozvani doprinos spolja. Sa druge strane, postoje ljudi koji se osećaju savršeno srećno kada su sami, imaju taj unutrašnji doživljaj celovitosti i integrisanosti i njihovo blagostanje ni u kom slučaju nije uslovljeno prisustvom drugih.
Dakle, u čemu je razlika između “biti sam” i “biti usamljen”?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
