Zašto ne treba da bežite od usamljenosti

Prvi ulazak u onaj prokleti aparat za magnetnu rezonancu dugo mi je bio jedno od onih suštinski životno nevažnih, ali i dalje iritantno stresnih iskustava. Ne samo da mi tehničar ništa nije objasnio, već je i zaboravio da mi upali ventilaciju i pritom me je neprestano opominjao da moram mirnije da dišem. Mirnije da dišem, dok visim na ivici napada panike. Kad sam videla da je kraj te pogane cevi zapravo blizu moje glave i da se uz par jačih pokreta obe ruke mogu, neelegantno ali efikasno, izvući napolje, jesam se malo umirila. Tad se još nisam setila da mu ispsujem ceo rodoslov, makar u sebi; to je došlo kasnije.

Posle prvih četrdeset minuta ubrizgao mi je kontrastni rastvor od kog mi je pozlilo i zamalo sam pala u nesvest. Njemu se dosta žurilo, pa me je brže-bolje ponovo spakovao u cev, na još četrdesetak minuta, ali je — i dan-danas ga proklinjem, evo priznajem — ovaj put upalio ventilaciju, tako da sam ostatak ovog prelepog iskustva provela u mokroj spavaćici, cvokoćući od hladnoće i u stanju polusvesti. Jedino što me je održalo na površini te iste svesti i lepog ponašanja kad sam izašla bio je dogovor sa samom sobom da ću se sita isplakati kad izađem napolje, na svetlost dana i privlačnu tišinu blizine Novosadskog sajma (koji je, kad si pri sebi, sve samo ne privlačno tih).

Ono što me je, dok sam ležala u tom paklu, najviše paralizovalo bila je usamljenost. Ne strah (jer sam znala da mi se ne može desiti ništa što mi stvarno može ugroziti život), niti neizvesnost (jer mi je manje-više bilo jasno kako će se sve završiti). Usamljenost je bila ta koja me je najviše nagrizala, i to baš ona u formi svesnosti da sam potpuno sama u toj cevi i da, pored svih ljudi koje imam u životu, ovo nije jedno od onih iskustava gde neko stvarno može biti tu za mene. A takvih iskustava svako od nas ima u životu iz prostog razloga što je život tako dizajniran.