Radoznalost
Psihologija

Zašto nas toliko zanimaju životi drugih ljudi?

Kako je pevačica preživela razvod, šta kuva komšinica sa petog, kako ovaj sportista ima tako bez veze auto kad može da priušti mnogo bolji...

Radoznalost Jedan od najčešćih razloga ovog zapravo vrlo prirodnog „zabadanja nosa” je taj da, kad se uporedimo sa nekim, shvatimo da nama možda i nije tako loše / Ilustracija Freepik/AI
maj 28 2024, 05:00

Podeli

Evo jedne male tajne o meni (znam da nikog ne zanima, ali nemoj još odustati): ne mogu da gledam videe i slušam podkaste. Jednostavno, moj mozak ne može fokusirano da prati šta neko priča sat vremena, osim u dva slučaja: da me tema strašno, ali baš jako strašno zanima (ili mi treba video-tutorijal za nešto, ali ne sme da traje duže od minut-dva) ili da imam gomilu nekog manuelnog posla da obavim, pa mi treba „radio da mi svira”. Tako sam tokom procesa selidbe, dok sam se pakovala, poslušala podkasta koliko nisam u poslednjih pet godina. Što se tiče videa, moje YouTube pretrage su prilično dosadne: kako se koristi uvijač za kosu, kako se menja sifon na lavabou, kako se mački daje tableta a da ne završiš na urgentnom. Ispod minuta, ako može, za sve preko toga nemam mozak, vreme niti strpljenje.

Od malih nogu sam bila prilično ravnodušna i prema raznim emisijama, jer je broj poznatih ljudi za koje me zanima šta imaju da kažu vrlo mali. Talk show za mene je nepodnošljiv format, a isto važi i za sve one emisije gde se ljudi takmiče u pevanju, igranju, kuvanju. Jednostavno, ne zadržava mi pažnju jer me ne zanima. Vrlo je slična stvar i sa predavanjima (na faksu sam zbog ovoga redovno gubila bodove i smanjivali su mi ocene zbog neprisustva, ali me to ni najmanje nije zanimalo; štaviše, činilo mi se kao fer pogodba) i sličnim stvarima. Znači, ako mi tema ili osoba koja priča nisu vau na kvadrat, piši propalo.

Počinjala sam već polako, ali sigurno, da verujem kako sam strašno kul i super, jer me ne zanimaju toliko ljudi, koliko dobre priče. Dakle, ne zanimaju me drugi ljudi, a još me manje zanimaju njihovi životi. Ja sam tako posebna, jelda? (U redu je ako ti u ovom trenutku jako idem na živce.) Osim što to nije istina, jer evo ima par nedelja kako sam skontala da sam pravi „true crime” džanki, što sam osvestila tek nakon što sam obesno bindžovala jedno metar epizoda emisije „Dateline”. To je ona američka dokumentarna emisija u kojoj rekonstruišu neki stvaran zločin; malo predugačka ako mene pitaš i sa previše tih nekih prilično jeftinih dramskih momenata, ali svejedno – prava „true crime” poslastica.

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price