Zašto je svaki raskid jedna mala smrt?

“Muzika Robija Vilijamsa je za one koji ne osećaju”, izgovorio je Robi u kameru pod vidnim dejstvom kokaina i drugih supstanci koje je koristio u svojim ranim tridesetim. Dok sam na Netfliksu gledala dokumentarac o njegovom životu, dominantan utisak mi je bio baš to da između paničnih napada i emotivnih lomova zapravo ništa nije osećao. Bolnu prazninu o kojoj govori anestezirao je narkoticima, borio se sa slikom koju drugi imaju o njemu, zavisio od toga kako će ga javnost oceniti, ozlojeđeno izlazio iz partnerskih i prijateljskih odnosa, ogorčeno govorio o svojim počecima u grupi Take That i sa dosta agresivnog humora pričao o svakom članu grupe koja ga je lansirala u orbitu pop muzike. Spoiler alert koji vas verovatno neće iznenaditi je da je sve ovo prevazišao tako što je upoznao svoju ženu koja ga je spasla, pa tako na kraju dokumentarca posmatramo idilične slike njihovog porodičnog života, uravnoteženog Robija koji je spoznao sebe, čak je ponovo dao šansu članovima grupe Take That pa su nekoliko decenija kasnije ponovo zapevali zajedno. Posmatramo njegovu ženu kako govori o tome da su jedno drugom srodne duše i Robija koji je ostvario svoj san iz tridesetih da jednog dana postane samo običan porodični čovek i otac četvoro dece.