Novi Mijazakijev film “Dečak i čaplja” (Hayao Miyazaki – The Boy and the Heron), prikazan je premijerno na Festu, posle ne mnogo reklama i najavljivanja, ni u Japanu, ni u drugim zemljama. Bogatstvo mašte Mijazakijevog stvaralaštva, divne boje i priroda, emotivne scene i tišina (takozvani Ma momenat, kako objašnjava autor) neki su od elemenata koji magnetski privlače. Spirited Away, My Neighbor Totoro, Ponyo, Princess Mononoke samo su deo Mijazakijevog opusa i često navođeni filmovi od strane fanova, u koje i ja spadam.
Kao i većina Mijazakijevih filmova, i ovaj film obiluje raznim metaforama, skrivenim značenjima, alegorijama i personifikacijama. Bogat crtež i likovi su ono što nas privlači kod njegovih filmova i uvlači nas, iako to nismo na početku želeli, u svet nesvesnog, raznih potisnutih konflikata, agresivnih impulsa i nagona. Kao i svi njegovi filmovi, i ovaj film ima svoju svetlu i tamnu stranu. Svetlu, koja slavi lepotu života, prijateljstvo, ljubav i lepotu prirode i boravka na zemlji, i tamnu, u kojoj se kriju sva negativna ljudska osećanja, a to je ljubomora, ljutnja, bes, zavist, mržnja…
Ove dve strane se prelamaju i sukobe, muče jedna drugu ali i uče da žive zajedno.
O ovim dvema stranama možemo dugo da polemišemo i da ih tražimo kroz sve Mijazakijeve filmove, ali jedan element filma ovde, čini se, izaziva i otvara mračnu stranu. A to je gubitak i nova, nametnuta, zamena za gubitak.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
