Ako ti je leto prošlo u trenu, možda nije do leta

Čini se da je i najduži letnji dan prošao u trenu. Nismo se ni okrenuli, a avgust već gazi, toliko dugo očekivani letnji dani postaju kraći, a i ovo vreme kao da ne shvata da časovnik dovoljno brzo okreće i da ćemo jakne obući za tili čas.

Taj osećaj prolaznosti nekako se ubrzava s godinama, zar ne?

Kao da se Zemlja podeli i za nas starije krene da se okreće brže.

Gde je prošao dan? Tu može da se javi onaj panični osećaj prolaznosti, protoka vremena koje isparava, i više se ne može povratiti.

Tada dolazi do pitanja – a gde je protekao život?

Žaljenje je najveći kradljivac vremena. Osećaj da se ostatak sveta snašao, a da vama život izmiče može da bude jedan od najtužnijih osećaja.

Ako vas opkoli i ne popušta, beg ne donosi ništa. Ali u njegovoj osnovi krije se usamljenost.

Prema novom istraživanju, Markusu Mundu sa Univerziteta u Klagenfurtu „međuljudski odnosi su među najmoćnijm izvorima blagostanja i zdravlja“.

Bez njih, „pojedinci doživljavaju usamljenost“.

Možda ne mislite o sebi kao o usamljenoj osobi, ali važan korak je razumeti da se ona krije iza vašeg osećaja odvojenosti. Iza tog osećaja da nam nešto izmiče.

Osećaj da niste deo nečeg važnog, vrednog ili zadovoljavajućeg može proizaći iz tog bazičnog osećaja usamljenosti.

Savladavanje usamljenosti može da pomogne da izađete na put angažovanije i ispunjenije uključenosti u život, piše Suzan Kraus Vajtburn, profesor psihologije i nauke o mozgu na Univerzitetu Masačusets Amherst u Psychology Today.

Upravo ta usamljenost može da nam zamagli percepciju i kvalitet života.

To osećanje „nisi bitan“, kako sugeriše studija Univerziteta Klagenfort, rešava se bavljenjem dubokom usamljenosti u nama.

Njen opozit je bliskost. Doduše, emocionalnu bliskost je možda teže rešiti nego fizičku, i možda nemoguće bez pomoći terapeuta. Ali upravo njenim minimalizovanjem je moguće imati angažovaniji i ispunjeniji život, bez obzira na to koliko vreme „brzo protiče“.

Ali da se vreme ubrzava kako starimo zaista je samo iluzija.

U kliničkoj studiji u Velikoj Britaniji tokom pandemije, 80 odsto učesnika izjavilo je da se njihova percepcija vremena promenila tokom ranije faze pandemije.

Kako klinički psiholog i psihoanalitičar, profesor sa Džordžtauna Kurt Ela konstatuje, moguće je da se još prilagođavamo ovoj kolektivnoj traumi.

S druge strane, kako starimo, naš subjektivni osećaj za vreme se zaista ubrzava.

Postoji nekoliko teorija za ovo, uključujući i onu profesora sa Djuka, Adrijana Bežana, zasnovanu na obradi neuronskih signala.

Ispostavilo se da se, kako starimo, brzina kojom obrađujemo vizuelne informacije smanjuje, što doprinosi doživljaju ubrzanja vremena.

Jednostavno, vreme ne ide brže, mi usporavano, kognitivno govoreći. Vreme nam promiče bez naše svesti. I upravo u tome leži rešenje – u svesnoj aktivnosti.

Obično, možemo osećati da nam je dan izmakao u gomili poslova koje smo obavili jurcajući.

Opet, tu je i ono kada obavljate dosadni zadatak koji ne zahteva vaš ceo mozak, i kako se on dosađuje, deluje kao da se vreme proteže i dva sata mogu izgledati kao šest godina.

Ali krajnji rezultat je da se opet osećate kao da „nemate dovoljno vremena“, u ovom slučaju osećajući da se vreme gubi protiv vaše volje, i nikada se ne vraća. U oba slučaja osećamo gubitak.

Rešenje za obe situacije je isto. Najjednostavniji način da „povratite“ vreme jeste da se mozak u potpunosti angažuje, a to podrazumeva fokus na trenutak (ne, ne kako savetuju lajfkoučevi), tako da otkrijete nove elemente koji se javljaju u toj rutini.

Istraživanja kažu da u takvom stanju doživljavamo vreme kao usporavanje i proširivanje.

Osećamo da više kontrolišemo svoje vreme, zadovoljniji smo jer život ima smisla i što dobro koristimo svoje sate, piše autorka Erika Andersen za Forbs.

Otkriti nove elemente ne znači napustiti posao ili dići ruke od svega i putovati oko sveta (iako nije loša zamisao), ili osećati zemlju i vetar i slično, već pristupiti najobičnijim zadacima, onima koji se ponavljaju s istraživačkim duhom, radoznalošću; time duboko promenite percepciju na aktivnosti i vreme koje utrošite radeći ih.

Evo lakog primera: vozite kćerku na časove i ona brblja o tome šta je pričala s drugaricom, dok vi jednim delom slušate, drugim delom mozga pravite spisak za kupovinu namirnica. Vreme prolazi.

Ali, ako se, kako savetuje Erika Andersen, koncentrišete na razgovor i uočavate nijanse detetovih emocija i pitate se da li je emocionalno pronicljiva i prema drugima, da li je i njen brat takav, vreme se „krivi“.

Tako se saznaju novi elementi i imate osećaj da ih razumete na drugačiji način. Tako se spasava vreme.

Zaista je tako jednostavno. Pa u čemu je onda problem? U osećaju svrhe.

Žaljenje i ta krivica koja dolazi od samokritičnog glasa koji stalno podseća: mogao si više, trebalo je više… Taj unutrašnji kritičar stalno teži ka nemogućem i savršenstvu.

Osećaj svrhe najjači je osećaj koji imamo.

Postoji mnogo mogućih razloga koji objašnjavaju da niste postigli onoliko koliko ste se nadali.

I ako možete da osetite saosećajnost prema sebi s obzirom na ove faktore koji su vas ograničili, možete da ih prevaziđete, objašnjava dr Leon F. Šelcer, psiholog i autor nekoliko bestselera na tu temu. Do tada, promena neće biti moguća, kaže on.

Evo nekoliko razloga zbog kojih niste bili u stanju da efikasno odgovorite na svoje iskrene želje i potrebe, ali i faktore koji su vas ograničili.

Nesvesno ste dozvolili da tuđe želje i potrebe uvek imaju prednost nad vašim (jer vas tako svi prihvataju); unutrašnji nezasiti kritičar vas je naveo da se više trudite, do nerealnog savršenstva i pre ili kasnije, ne doživljavajući zadovoljstvo, odustali ste od nadmetanja sa sobom, kao izgubljeni slučaj.

Savladani strahom od neuspeha, prerano ste odustali – taj unutrašnji kritičar, koji je želeo da vas zaštiti od stresne anksioznosti od neuspeha, odvojio vas je od orijentisanosti na zadatke i naterao da odustanete.

Već znate onu čuvenu (Volterovu) da je savršenstvo neprijatelj dobra.

Zatim, prekomerna anksioznost vas „zamrzava“ i ne možete dalje.

Možda i sam gubitak, iako ožaliti jeste sasvim u redu, ali, ako se zaglavite, to može da vam omete život. Ima tu još mnogo mogućnosti.

Danas postoji mnogo terapijskih pristupa koji se fokusiraju na smanjenje ovih prepreka jer one neizbežno vode do pomenutih zaglavljujućih osećaja.

Ali šta čovek može i sam da uradi? Šta je rešenje? Isključiti sve satove?

Profesor Ela predlaže neke korake. Kada se razmišlja o svakom danu na kraju svakog, to ojačava osećanje na doživljena iskustva. Ako se o tome piše, onda je to dugoročna evidencija.

Uraditi nešto novo ili drugačije svaki dan – reč je ne samo o beleženju već i o ubacivanju nečega u postojeću rutinu.

Kao kada na putu kući skrenete na 15-minutnu šetnju ili kafu/čaj… Taj dan postaje drugačiji.

Bar jednom reći „ne“. I delati.

Jer analiziranjem onih koji delaju i ne čekaju savršene okolnosti, došlo se do zaključka da su takvi srećniji od onih koji čekaju savršen trenutak.

Oni su čak više zadovoljni svojim odlukama nego oni koji traže savršene okolnosti za akciju, plašeći se da će propustiti ono najbolje.

U prevodu, samo obavljanje posla – bilo da je to odluka koju morate da donesete ili posao koji morate da obavite, učiniće vas zadovoljnijim nego da ste se mučili u potrazi za savršenstvom, konstatuje Njujork tajms. Jer završićete ga.

Tu su važne dve stvari: oslobađanje od pritiska dešava se razvijanjem mikronapretka – raditi jedno po jedno, a drugo, fokusirati se na proces.

I, zaustavite se. Užurban svet nekad na trenutak uspori kada mi ne radimo ništa.

A nekad, kao u fizici, time iskrivimo vreme i prostor i pružimo sebi još jednu šansu…