Šta vaša deca znaju o vama?

Plavi ponedeljak, ili kako neki kažu najdepresivniji dan u godini, spasao mi je ovogodišnji dobitnik Zlatnog globusa za najbolji strani film „Anatomija pada“. Stvarno je najbolji film koji sam gledala u poslednje vreme. Ostavio me je prepunu utisaka, kao gusto, slojevito napisana knjiga sa puno poruka od kojih je, čini mi se, glavna to da u odnosima ne možemo da pričamo o jednoj istini. Čak ni u bliskim odnosima kao što su partnerski i porodični.

Iako snažno, iskonski, svi želimo da delimo život sa drugima, odnosi u koje ulazimo, pa i najbliži, zapravo su sudari različitih realnosti koje pokušavamo da usaglasimo i nađemo zajedničku nit. Kada je nađemo, kada usaglasimo vrednosti, interesovanja, očekivanja, ali i banalne stvari kao što su rasporedi obaveza i kućnih poslova, stvaramo osnovu za zajedničku priču. Ipak, kada tu osnovu i napravimo, životni stresori stalno iskrsavaju i okidaju lične teme i neprorađene sadržaje i stvaraju nove izazove za razumevanje i tumačenje realnosti. Parovi se stalno bore sa tim izazovima. Kako jedno drugom da približe svoju stranu priče, kako da se povežu, kako da zatraže i dobiju podršku koja im je toliko potrebna. A onda se u priči nađu i deca, koja sve to posmatraju i pokušavaju da razumeju. Gledaju svoje roditelje koji se bore: svako sa svojim životom, zajedno protiv izazova, a nekad i jedno sa drugim ili jedno protiv drugog. Sve to čini zajednički život, ali ono što ostaje jesu pojedinačna sećanja ili segmenti. Glavna junakinja u par navrata u filmu kaže nešto tipa – ne može se brak ili život proceniti na osnovu jednog događaja ili jednog perioda, jer to je samo jedna faza ili tema, čitava slika je nešto mnogo više. Problem je u tome što kao deca dobijamo segmente života naših roditelja i na osnovu njih sklapamo priču koja onda oblikuje i našu sliku o sebi i životne narative.