Zaljubljivanje je fenomen koji je uzdignut na visok nivo u savremenoj kulturi pošto se odlično uklapa u narativ srećnog čoveka koji hedonistički zadovoljava svoje potrebe – intenzivno i u trenutku. Međutim, zaljubljivanje je transferni mehanizam, dakle, mehanizam putem koga svoje nerazrešene potrebe iz detinjstva razrešavamo sa ljudima koji nas podsećaju na važne ljude iz detinjstva.

Ukoliko ste imali hladnog i distanciranog roditelja, i nedostajala vam je ljubav i pohvala, sva je prilika da ćete se zaljubiti u hladnog partnera koji treba da pruži ono što roditelj nije pružio. Zaljubljivanje je vrsta transfera naših potreba i projekcija na partnera kog ne vidimo kao osobu, već kao idealizovanu projekciju roditelja.

Kada vreme prođe, uviđamo da nije ono što smo mislili da jeste, i zaljubljivanje prestaje. Baš zbog ovoga se ne možemo tek tako zaljubiti u nekoga koga dobro poznajemo, pošto je teže učitavati nešto od neispunjenih potreba u osobu za koju znamo da nije takva. Češće se dešava da je to osoba koju smo već u početku razmatrali kao potencijalnog partnera, pa se tek kasnije razvila zaljubljenost.