Šta su nas sve lagali oko “ostvarivanja snova”

Nedavno sam ostvarila jedan svoj san iz detinjstva. Napisala sam knjigu, koja je onda izdata, ušla je u prodaju, ljudi je čitaju, komentarišu, javljaju mi se. Imala sam promociju, bilo je fenomenalno. U prostoriji punoj ljudi pričali smo o osećanjima, identitetu, postavljanju granica, traženju svog mesta u ovom ludom svetu. Pričali smo o tome kao da je najnormalnije da se o tome priča, lako i opušteno, kao teme koje možeš čuti od ljudi u prolazu, pored trafike, u javnom prevozu. I to sve zahvaljujući knjizi, čije pisanje i izdavanje je bukvalno ostvarenje mog višedecenijskog sna.

Kad su usledile čestitke i sve što uz to ide, puno puta je svoju glavu promolila baš ta sintagma „ostvarenje sna”. I posle nekog vremena, osetila sam kako mi stvara nemir, kako nešto tu nije kako treba, neki mali đavo koji kao da me svojim trozupcem boducka i traži moju pažnju. I šta ću, sednem i razmislim. I skontam – u vezi s celom tom famom (a stvarno jeste fama, nećemo se lagati) oko ostvarenja snova, nalazi se pozamašna količina bulšita koji ću, naravno, evo upravo da isteram na čistac, pa ćemo da vidimo šta ćemo.

I noćne more su snovi

Prvi problem koji ovde vidim je strogo terminološke prirode. To je bitno, zato što jezik oblikuje način na koji mislimo i zato ćemo sad da iseckamo ovaj termin u semantičkom smislu. Kad se kaže „ostvarenje sna”, onda se implicira da je san nešto lepo, poželjno, nešto što želimo, i to jako i dugo. Problem je u tome što u snove spadaju i noćne more, tako da postoji i nemali broj slučajeva u kojima bi mi želja da mi se ostvare snovi bili najgora kletva. To bi značilo da se dešavaju scene tipa drugarica iz vrtića me juri nožem, ja bežim preko provalije, ne mogu da trčim i paničim, ali onda se pojavljuje pokojni Vladan Batić i spasava me na letećem ćilimu. Ma koliko bilo zanimljivo iz kliničko-psihološkog ugla, sve što imam da kažem je – neka, hvala.