Pristajali ste na manju platu, goru poziciju, lošu vezu…

Priznaćete kako ste zamišljali i uvežbavali te situacije kako ćete nešto odbiti, rečenice „ne mogu da pristanem na to” ili „neću to da radim”… Međutim, kad bi se desila ta situacija, nekako niste uspevali da kažete „NE”. Pristajali ste na manju platu, goru poziciju, lošu vezu…

Zašto je teško da se ta dva slova prevale preko jezika i kako na kraju pristajemo na nešto što nam ne odgovara? Priča o tome kako reći ne jeste u stvari priča o asertivnosti. Ova reč nema baš najbolji i adekvatan prevod na naš jezik, a označava sposobnost da drugima postavimo granice, da se zauzmemo za sebe i ponašamo u skladu sa svojim osećanjima, potrebama i interesima.

Nekoliko je tu razloga zašto ne umemo da kažemo tu čarobnu reč. Mia Popić, psihoterapeutkinja, u psihološkom podkastu Velikih priča rekla mi je da je prvo to što se osećamo krivima.

„Reći ’ne’ mnogima stvara doživljaj da su tu drugu stranu za nešto ozbiljno uskratili. Pogotovo ako imamo taj people pleaserski momenat, ako smo naučili kroz odrastanje ili kroz porodicu da brinemo o drugima i budemo spasioci. Onda reći ’ne’ nosi zaključak koji obično zaista nije racionalan, a to je da smo loša osoba ako druge odbijemo, jer kako će sad oni da se snađu bez nas. I onda se javlja taj jedan simbiotski odnos u kome su obe strane naučene da će ova koja uvek govori ’da’ preuzimati odgovornost za nešto što zapravo ne bi trebalo da bude njena odgovornost.”