U subotu, 23. maja 2026, desila se još jedna Slavija. Veličanstven i miran protest na kome je, prema proceni Arhiva javnih skupova, bilo između 180.000 i 190.000 ljudi. Okupljali smo se skoro ceo dan, na različitim punktovima, šarali majice sloganom „Studenti pobeđuju“, gledali se u prolazu i osmehom tražili solidarnost i utehu jedni u drugima. U ogromnoj masi na Slaviji bili smo veoma ljubazni, pazili da ne probijamo granice ličnog prostora i da se uljudno izvinimo ako nekog u prolazu slučajno ćušnemo.
Ipak, uprkos svemu tome, opet se sve završilo poluvanrednim stanjem u centru grada, u kome su jake policijske snage vijale šačicu ljudi od Pionirskog parka iliti Ćacilenda do Pravnog fakulteta. Iako nismo znali da će se to desiti, kao da smo predosetili, pa smo se u osam sati uputili u suprotnom pravcu, prema Kalenić pijaci. Kad su slike nasilja počele da pristižu preko mreža, sedeli smo na klupici u parku, jer su sve bašte kafića bile pune, i čekali da taj džumbus prođe. Coktali smo i uzdisali, ali ne mogu da kažem da smo bili suštinski uznemireni.
Osećaj koji je preovladavao možda je čak i više zabrinjavajuć nego uznemirenost, a to je ravnodušnost.
E sad, to nije ravnodušnost koja čini da odustaneš ili ne izađeš iz kuće. Naprotiv, i dalje postoji elan da se nešto uradi i aktivno učestvuje, ali je praćen jednim sasvim novim sentimentom koji podrazumeva da ti sve oko te akcije postane „normalno“, čak i ono što nije i ne bi smelo da se posmatra kao takvo.
Ravnodušnost iz adaptacije.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
