Ne pitajte zašto je to neko uradio

Prevencija suicida nije samo važna – ona je hitna. U vremenu kada osećaj besmisla, pritiska i tihe patnje ne bira uzrast, pol, društveni status ili rasu, suicid kao fenomen neprestano lebdi u vazduhu, nevidljiv, ali sveprisutan.

Podizanje svesti o prevenciji suicida nije luksuz savremenog društva, to je osnovna potreba posebno među mladima. Jer ti mladi predstavljaju simbol nade i budućnosti, a oni danas nose teret razočaranja, neizvesnosti i borbe za osnovna prava. I upravo su oni najugroženiji.

O tome svedoče i najnoviji rezultati studije „Prevalenca psihijatrijskih poremećaja kod dece i mladih“, sprovedene u Srbiji u osnovnim i srednjim školama.

Prema ovom istraživanju, 9% mladih je imalo suicidalne ideje, namere i manifestovalo suicidalno ponašanje, a čak njih 4% je pokušalo suicid.

Ovo su, ne samo za nas koji se bavimo problemima mentalnog zdravlja, već i za društvo u celini, poražavajući rezultati.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, više od 700.000 ljudi godišnje odluči da sebi oduzme život, što je jedan život na svakih 40 sekundi.

Suicid je među tri vodeća uzroka smrti kod mladih između 15 i 24 godine a stopa među starijima raste nakon 50. godine života.

Često doživljen kao lični čin, praćen brojnim mitovima i predrasudama, suicid je društveni fenomen, ogledalo kolektivnog nerazumevanja, stigmatizacije, nedostatka podrške a pre svega prevencije.

Iza ove statistike stoje životi i iza svakog samoubistva ostaje praznina koju nijedna reč ne može da ispuni.

U svakodnevnom govoru, izrazi poput „ubiti se od muke“, „da se čovek ubije“ i slično koriste se olako, često bez svesti koju težinu nose.

Iako možda bezazlena, ova kolokvijalna upotreba zapravo može imati dubok psihološki uticaj posebno na one koji se već bore sa suicidalnim mislima.

Kao što ne treba patologizirati osećanje tuge, u smislu da nije svaka patnja nužno depresija, tako i normalizacija izraza koji označava kraj života može umanjiti ozbiljnost problema, pojačati osećaj izolacije kod osoba koje su u krizi i otežati njihovu odluku da potraže pomoć.

Jedan od najvećih izazova u prevenciji suicida jeste borba protiv gorepomenutih mitova i predrasuda.

Sa jedne strane postoje oni kod kojih se ovaj termin ne pominje, zavijen je velom tajne, kao da je najstrašnija jeres koja će se, ako se izgovori, poput virusa preneti na nas.

A sa druge strane, verovanja poput „ko priča o suicidu neće ga izvršiti“, „suicid je čin slabosti“, „samo sebični ljudi to rade“, „samo psihijatrijski pacijenti se odlučuju na taj čin“ ukorenjena su u društvenu svest i opasno su pogrešna.

Istina je mnogo drugačija a borba protiv ovakvih mitova počinje edukacijom, otvorenim razgovorima i stvaranjem okruženja u kojem je mentalno zdravlje jednako važno kao i fizičko. Prevencija počinje onda kada prestanemo da osuđujemo a počnemo da razumemo.

U psihijatriji, tačnije u DSM-5 (Dijagnostički i statistički priručnik za duševne bolesti), suicid nije klasifikovan kao zaseban mentalni poremećaj.

On se tretira kao klinički značajan fenomen koji se javlja u okviru različitih psihijatrijskih stanja. Suicid nije dijagnoza već simptom, ishod ili rizik koji prati određene poremećaje (DSM-5 uvodi kategoriju „Poremećaj suicidalnog ponašanja“ ali kao uslovnu dijagnozu u delu za dalja istraživanja, koja se razmatra za buduća izdanja jer još nije potvrđena empirijskim podacima).

Brojne su teorije koje objašnjavaju nastanak suicida, kao i definicije, ali ono što je značajno jeste da se on posmatra kao kompleksan fenomen koji je rezultat interakcije bioloških, psiholoških, socijalnih i kulturoloških faktora.

Za nas koji radimo u kliničkoj praksi i koji se srećemo sa suicidalnim pacijentima, ovakav pristup omogućava da se fokusiramo na uzrok, a ne samo na posledicu, kao i na međusobni odnos jer on je upravo taj koji leči.

U savremenom društvu, gde se odnosi sve više uspostavljaju i odvijaju pomoću ekrana, mladi se često oslanjaju na digitalne sagovornike kada se suoče sa emocionalnim krizama.

Uprkos činjenici da su danas mladi ljudi, posebno Gen Z, dosta otvoreni po pitanju mentalnog zdravlja i spremni da traže pomoć stručnjaka, i dalje postoje oni koji će se pre obratiti aplikacijama, chatbotovima poput ChatGPT-ja u potrazi za razumevanjem, utehom ili savetom.

Veštačka inteligencija može poslužiti kao adekvatna alatka za bazičnu informisanost, ali ona nije terapeutski entitet, niti može da zameni ljudsku empatiju, intuiciju a posebno odgovornost.

Tragični događaj iz SAD potresao je javnost u avgustu 2025. godine kada je šesnaestogodišnji mladić iz Kalifornije izvršio suicid nakon što je razmenio više od 3000 poruka sa ChatGPT-jem. Mladić je jasno izjavio da želi da okonča svoj život a chatbot je pružio informacije o metodama suicida i čak mu je pomagao da formuliše oproštajno pismo.

Iz ovog tragičnog slučaja nameće se pitanje koliko mladi ljudi, uprkos tehničkoj elokventnosti i pismenosti, emocionalno personifikuju veštačku inteligenciju.

Da li digitalni entitet može da im pruži utehu u smislu da ostavi dojam jedinog koji ih „sluša“? Čini se da upravo tu vreba opasnost, ova „sprava“ nema osećaj kada treba da ćuti, kada da pozove pomoć niti da kaže „nisi sam ni jedini“. Stoga je nužno da se prevencija suicida proširi i na digitalni prostor, kroz edukaciju kako mladih, tako i njihovih roditelja i nastavnika.

Govoreći o fenomenu suicida, neizostavno je pomenuti i medije koji imaju ogromnu moć da oblikuju percepciju javnosti o suicidu, kako kroz informisanje, tako i kroz štetan senzacionalizam.

Jedan od najpoznatijih fenomena u psihijatriji koji osvetljava ovu dinamiku jeste Verterov sindrom, nazvan po Geteovom romanu Jadi mladog Vertera, u kojem glavni junak izvršava samoubistvo zbog neuzvraćene ljubavi.

Nakon što je roman objavljen krajem 18. veka, zabeležen je porast samoubistava među mladima koji su se identifikovali sa likom Vertera, što je rezultiralo zabranom objavljivanja knjige u nekim evropskim zemljama.

U savremenom dobu se Verterov efekat povezuje sa imitativnim samoubistvima koja su izazvana medijskim prikazima toga, posebno ako su u pitanju poznate ličnosti.

Shodno tome, neodgovorno, neetično, senzacionalističko izveštavanje, koje romantizuje suicid ili ga pak prikazuje kao herojski čin, može povećati rizik od imitacije kod ranjivih pojedinaca.

Ali isto tako o suicidu ne treba ni ćutati, a mi smo skloni da ćutimo o nečemu što nam izaziva nelagodu i što nas suočava sa sopstvenim granicama razumevanja, sa pitanjima smisla kao i sa strahom da ne znamo kako možemo da pomognemo.

Nekada su nam filmovi i muzika govorili o ovoj pojavi ono što društvo nije smelo, jer u njima se suicid ne prikazuje isključivo kao čin već kao proces, kao unutrašnja borba koja traje godinama.

Primer za to je film „Rekvijem za snove“ u kom se suicid ne prikazuje eksplicitno ali njegovo prisustvo dominira skoro svakim kadrom kao posledica gubitka identiteta protagonista i borbe sa adikcijom u društvu koje prioritizuje eksternu validaciju i materijalnu dobit.

Takođe, u filmu „Crni labud“ glavna junakinja se pod pritiskom i težinom perfekcionizma dekompenzuje u trenucima kada umetnost prestaje da bude „raison d’etre“ i postaje destruktivna.

Upravo tu se nalazi ona tanka granica gde i umetnost, i mediji i društveni fenomeni od uticaja imaju zadatak da o suicidu govore otvoreno, odgovorno ali bez idealizacije.

Ove godine, 10. septembra, dok obeležavamo Svetski dan prevencije suicida, svet nas poziva da promenimo narativ o samoubistvu.

Način na koji govorimo o suicidu oblikuje način na koji ga razumemo i koji određuje da li ćemo pomoći ili ćemo ćutati.

„Promena narativa o samoubistvu“ ne bi trebalo da predstavlja još jedan slogan i još jednu kampanju, već poziv da prestanemo da posmatramo suicid kroz prizmu osude, sramote ili tišine.

Da se oslobodimo stigme, tabua i stida, da prestanemo da osuđujemo već da pokušamo da ga tretiramo kao ljudsku ranjivost. I da ne postavljamo pitanje „Zašto je to uradio“ već da počnemo da pitamo „Da li je neko bio tu?“.

Promena narativa znači prevencija, u školama, porodicama, medijima, u društvu u celini, znači da počnemo sa promovisanjem nade, oporavaka i pomoći.

Da u svakom susretu sa osobom koja pati i koja je u krizi budemo prisutni, ne kao stručnjaci, već kao ljudi.

Jer kako je Kami rekao u Strancu, suočen sa apsurdom života: „U tom trenutku i u tom svetu, počeo sam da se osećam srećnim.“

Neka prevencija bude upravo to – put ka trenutku kada bol prestaje da bude kraj i postaje početak.