Zahvaljujući izdavaču Psihopolis, ekskluzivno objavljujemo delove iz knjige “Toksično vaspitanje”, autora Suzan Forvard i Kreg Bak.
Svi delovi dostupni su na ovom linku.
Stari Grci su imali problem. Bogovi su gledali sa vrha planine Olimp i sudili o svemu što bi Grci radili. A ukoliko ne bi bili zadovoljni, kažnjavali bi bez oklevanja. Nisu morali da budu fini, nisu morali da budu pravedni, nisu čak morali da budu u pravu. U stvari, mogli su da budu iracionalni do krajnosti. Po sopstvenom nahođenju, mogli su da vas pretvore u eho, ili da vas nateraju da gurate stenu uzbrdo do kraja života. Nije ni potrebno reći da je nepredvidivost ovih moćnih bogova sejala strah i trepet među njihovim zemaljskim poklonicima.
To veoma liči na odnose između dece i toksičnih roditelja. Nepredvidiv roditelj je zastrašujući bog u očima deteta.
Kada smo veoma mali, naši bogoliki roditelji su nam sve. Bez njih bismo se osećali nevoljeno, nezaštićeno, bili bismo bez doma i gladni, živeli bismo u stalnom strahu jer bismo znali da sami ne možemo preživeti. Oni su naši svemoćni davaoci. Mi tražimo, oni daju.
Pošto nema nikoga ko bi sudio o njima, mi verujemo da su oni savršeni roditelji. Kako se naš svet širi preko ivica kolevke, u nama se stvara potreba da sačuvamo ovu sliku savršenstva, jer nas ona štiti od mnogobrojnih nepoznanica koje susrećemo. Dokle god verujemo da su nam roditelji savršeni, osećamo se zaštićeno.
U svojoj drugoj i trećoj godini života, počinjemo da se osamostaljujemo. Odupiremo se navikavanju na nošu i uživamo u otkriću onoga što roditelji nazivaju „nestašnom drugom godinom“. Prigrlimo reč ne jer nam omogućava da steknemo delimičnu kontrolu nad svojim životom, dok nam da deluje samo kao povinovanje. Borimo se da razvijemo jedinstveni identitet i da sprovedemo svoju volju.
Proces razdvajanja od roditelja dostiže svoj vrhunac tokom puberteta i adolescencije, kada se aktivno suprotstavljamo vrednosnom sistemu, ukusu i autoritetu roditelja. U stabilnoj porodici, roditelji uglavnom mogu da izađu na kraj sa problemima koje ovakve promene stvaraju. U većini slučajeva, oni će tolerisati, a možda i podržati detetovu nezavisnost koja počinje da se razvija. Izraz „to je samo faza“ postaje uobičajen u rečniku roditelja koji imaju razumevanja i koji se sećaju svojih tinejdžerskih godina, i doživljavaju pobunu kao normalno stanje emotivnog razvoja.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
