Metar moga sela, Amerika cela

Sedim na proslavi, tačno ispred muzike, stotinjak decibela – takoreći dokolica. Slušam pomenutu pesmu Miroslava Ilića i razmišljam o slojevitosti iste. Dan pre toga, sedim sam u restoranu u Banovcima, jedem riblju čorbu i prisluškujem razgovor sa susednog stola (nepristojno, ali skrupule popuštaju pred radoznalošću). Situacija dodatno začinjena činjenicom da za susednim stolom sedi i vodi diskusiju, jedan od rekao bih manje poznatih političkih lidera (nekada je bio poznatiji, čak je bio i „na funkciji”, a danas je zaista na margini). Posebno me je dojmila tvrdnja da Svetska zdravstvena organizacija predstavlja antihriste!

E sada, kakve veze imaju ova dva nezavisna događaja, osim što su vremenski bliski? U mom referentnom okviru povezuje ih ideja o (auto)imunitetu. Naime, krenimo od prve. “Metar moga sela, Amerika cela” – koja emocija dominira pesmom? Rekao bih, pre svega, ponos (kao primarna) i prkos kao sekundarna, izvedena emocija. Razmislimo za početak čemu služi ponos i poniženje kao njegov kontrapunkt. Mogli bismo reći da i jedna i druga emocija spadaju u red „narcističkih” emocija, poput stida, zavisti, narcističkog besa…, emocija koje se javljaju vezano za sopstvo kada je posebno istaknuto ili povređeno. Ako razmislimo iz evolutivne perspektive, osnovno je pitanje čemu služi ponos? Koja mu je funkcija? Čini mi se da je odgovor dosta jednostavan. Osnovna funkcija je samoodržanje, kako pojedinca, tako i vrste u celini. Ipak, ne završava se sve na razlici između održanja pojedinca sa jedne i vrste sa druge strane. Vrlo bitna komponenta je i održanje manje zajednice (nazovimo je „pleme”). Nekada je ponos iz individualne perspektive autodestruktivan, ali je u funkciji očuvanja grupe. Ako posmatramo ljudske grupe, takva vrsta reakcija bi bila ono što nazivamo herojskim delima. Slično možemo reći i za osvetničko ponašanje. Nekada je ono vrlo autodestruktivno za pojedinca, ali je sa stanovišta grupe u evolutivnom smislu funkcionalno u smislu „kazne za neetično ponašanje”. Na primer policijska istraga, a iza toga i sudski proces, verovatno koštaju mnogo više no većina dela koja ih iniciraju. Ipak, ukoliko ne bismo imali pravosudni sistem verovatno bismo imali više krivičnih dela (mada, lako je zamisliti i sistem u kojem puno bezbednosnih snaga na kraju doprinosi eskalaciji „nebezbednosti”). U drugim situacijama ponos je očiglednije u funkciji zaštite pojedinca, ono što se narodski kaže „ne da na sebe”. Kakve sve to veze ima sa početkom priče, a posebno sa (auto)imunitetom?