Kako smo preživeli i živeli posle ratova, nasilja i gubitaka

Priča o traumi uvek je priča i o preživljavanju. Priča o nedaćama, uvek je i priča o otpornosti na te nedaće – o onoj žilavosti koja nas natera da „pokažemo zube”, da se pridignemo i da kako znamo i umemo nastavimo. Čak i onda kada mislimo da ne možemo, čak i kada se desi ono nepojmivo… ono za šta smo do juče sa sto posto sigurnosti tvrdili da se „ne može preživeti”. Svako ko poznaje traumu, poznaje i ovaj deo priče. Svako ko je morao da se pridigne zna da je bilo nešto za šta se svesno ili nesvesno uhvatio, da je bilo nečega što je davalo snagu i onda kada snage naizgled nigde nije bilo. Zna da je postojao neki resurs i onda kada smo bili sigurni da je sve nestalo i presušilo. Ti resursi, žilavost, to nešto, to je i naša današnja priča.

Priča koju ću vam „ispričati” nije samo moja priča. Ona je sačinjena od stotina priča ljudi sa kojima sam u proteklih 25 godina radila kao volonter, psihoterapeut ili supervizor. To je priča onih koji su doživeli (ili bili psihoterapeuti onima koji su doživeli) ratove, izbeglištva, logore, gubitke članova porodica, komšija i prijatelja, zlostavljanja u detinjstvu, fizičko i seksualno nasilje, društveno nasilje, poplave, zemljotrese, pandemiju i finalno masovna ubistva u „Ribnikaru“, Mladenovcu, Norveškoj i Americi. To je i priča mojih koleginica i kolega koji su bili deca u ratu, a koje sam zamolila da se vrate u to vreme i napišu mi šta im je pomoglo da prežive. Šta je učinilo da ne ostanu večno traumatizovana deca, već da porastu i postanu zdravi, odrasli ljudi koji danas pomažu drugima da prežive i da žive. Sve te njihove i naše priče pretočene su u jednu, zaista Veliku priču o tome šta je pomoglo da se gore navedeno i strašno preživi i tokom, neposredno posle i evo već 30 godina kasnije.

Interesantno je da iako su sama traumatska iskustva bila vrlo različita, to što je pomagalo bilo je veoma slično i lako svodivo na tek nekoliko kategorija dajući nam jednu lepu i jasnu sliku stvari koje čine razliku između „doživeo sam traumu i nastavio da živim” i „doživeo sam traumu koju i dalje živim”. Pa hajde da zajedno pogledamo koji su to resursi i da „čujemo” i njihove Velike priče (citirane u italiku).