Čim je objavljeno da će Ridli Skot snimati film o Napoleonu sa Hoakinom Feniksom u naslovnoj ulozi, filmofilima širom sveta je pošla voda na usta od potencijala koji je ovakva saradnja mogla da ostvari. Ridli Skot već iza sebe ima nekoliko epskih istorijskih filmova, „Gladijatora“ gde je već sarađivao sa Feniksom, potcenjeno „Nebesko kraljevstvo“ i najskorije „Poslednji duel“ koji nije dostigao visine kao ova dva filma pomenuta pre njega, ali je bio sasvim pristojan istorijski film. Hoakin Feniks takođe ima iskustva sa biografskim filmovima, pored „Gladijatora“ imao je zapaženu ulogu glumeći Džonija Keša u filmu o njemu, za šta je bio i nominovan za Oskara. Delovalo je da ništa ne može da pođe po zlu.
A ipak, ubrzo po pojavljivanju filma na internetu je osvanulo mnoštvo pretežno negativnih kritika i film je vrlo brzo stekao reputaciju promašaja. Činilo se da su obična publika i kritičari ovog puta složni u svom nezadovoljstvu. Kritike su bile jasne i ubedljive. Film je pun istorijskih netačnosti, mnoge stvari su izvrnute ili prikazane sa dosta umetničke slobode. Scene velikih bitaka su, iako povremeno spektakularne, relativno kratke, i ni u jednom momentu se ne vidi šta je to Napoleona činilo taktičkim genijalcem i najvećim vojskovođom moderne istorije. Film nema dosledan ton, jer je atmosfera scena iz života Napoleona i Žozefine drastično različita od ratnih scena. Film je predug i na momente naporan. Sve je ovo u većoj ili manjoj meri tačno i ne može se argumentovano osporiti.

Uprkos svim ovim manama, koje će nekome biti dovoljno velike da otpišu ovaj film, u njemu ipak postoji određena vrednost, koja se pre svega ogleda u originalnom prikazu psihološkog profila lika Napoleona. Za razliku od tvrdih činjenica poput toga kada se neka bitka odigrala i koji je bio njen ishod, kada pokušavamo da rekonstruišemo kakva je neka istorijska osoba zapravo bila kao ličnost, tu mnogo teže možemo da računamo na pouzdanost i objektivnost podataka koji su nam na raspolaganju. Zato svaki biografski film predstavlja jednu vrstu autorove interpretacije lika koji obrađuje, na način na koji ga on razume i kakvim ga on doživljava. A Ridlijeva interpretacija naglašava određene negativne aspekte Napoleonove ličnosti, koji pre svega dolaze do izražaja u odnosu sa njegovom suprugom Žozefinom, a zatim i u drugim odnosima sa pre svega važnim i velikim ljudima njegovog doba. Ako je Ridli Skot hteo da prikaže Napoleona kao nesigurnog, fragilnog i nestabilnog, u tome je vrlo dobro uspeo. A kakav je to tačno Napoleon u viziji ovog režisera?