Nedavno sam čitala sjajnu knjigu sestara Nagoski, Burnout, i u jednom trenutku sam zastala pitajući se: koliko zapravo znamo o stresu? Čini se da smo preplavljeni savetima za opuštanje – od opuštajućih kupki, zelenih sokova, meditacije, preko „me-time” rituala, do večite mantre o brizi za sebe („self-care”), koja nam se stalno ponavlja. Sve to zvuči lepo i primamljivo, ali da li stvarno razumemo kako stres funkcioniše?
Dok sam čitala, vratile su mi se slike svih onih situacija u kojima sam, nakon stresnog dana, pokušavala da se odmorim, ali je moje telo i dalje bilo napeto, moj um uznemiren, a osećaj kao da trčim maraton bez kraja. Shvatila sam da stres ne nestaje automatski kad se završi stresna situacija – već ostaje zarobljen u našem telu poput emotivnog ostatka koji ne zna kako da ode.
Postalo mi je jasno da, uprkos svim našim pokušajima da stres „isperemo” lepim gestovima prema sebi, retko se pitamo: jesmo li uspeli da dovršimo ciklus stresa? Da li smo zaista dozvolili sebi da prođemo kroz emociju i otpustimo je iz tela, ili smo je samo potisnuli još dublje ispod slojeva mirisnih kupki i pozitivnih afirmacija?
Kako da razumemo stres ne samo intelektualno već i fizički, emocionalno, telesno – i konačno, kako da naučimo da ga zaista pustimo.
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno tokom uskršnjih i prvomajskih praznika.
Već imate nalog? Ulogujte se
