Mrzim kada mi oduzimaju od moje samoće, a ne nude istinsko druženje zauzvrat. Fridrih Niče
Kada sam pročitala ovu Ničeovu rečenicu, pomislila sam na silne razgovore u kojima sam učestvovala u svojim dvadesetim i tridesetim koji su samo naizgled bili razgovori, a mnogo više monolozi u kojima sam ja bila strana koja sluša. Dok sam se gradila kao mlada psihoterapeutkinja, nije bilo retkost da ljudi podrazumevaju da sam zainteresovana za njihove priče i probleme. Bilo da je to rođendan, slava ili neko drugo neformalno okupljanje, čim bi čuli čime se bavim, krenuli bi da mi opisuju svoje odrastanje, odnose sa roditeljima, probleme sa kojima su trenutno suočeni… Sećam se da sam na jednom susretu u okviru svoje psihoterapijske edukacije pitala svoju mentorku šta ona radi u sličnim situacijama i ona mi je rekla da to rešava u jednoj rečenici tipa “taj tvoj problem bi mogao lepo da se tretira odlaskom na psihoterapiju” i onda bi samo skrenula temu. Meni je to tada delovalo kao da ona ima supermoć koju ja nikada neću uspeti da razvijem. Nisam mogla sebe da zamislim da na taj način postavim granicu drugima. To je zato što u to vreme nisam bila svesna koliko jedna takva rečenica može da nam sačuva mentalno zdravlje.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
