Da li želja i ljubav, ako su prave – zaista ne znaju za granice? Da li su sve ostalo izgovori?
Da li smo, kada zaista volimo, spremni na sve, i treba li uopšte da budemo? I da li to „sve“ ima neke granice koje stoje negde zapisane sitnim slovima u fusnoti? Ili je uvod u patološki odnos u kom granice prestaju da postoje, a „velika ljubav“ postaje izgovor za gubitak sebe zarad odnosa ili drugog.
Kad kažemo da smo „spremni na sve“ kada zaista volimo, to zvuči kao vrhunac romantične posvećenosti. Ali u realnosti, ta rečenica krije dva različita nivoa spremnosti: jednu zdravu i jednu patološku.
U zdravom smislu, „biti spreman na sve“ znači biti spreman na ranjivost, trud i odgovornost: da ostanemo u kontaktu i kada je neprijatno, da razgovaramo o teškim temama, da menjamo loše navike, pravimo kompromise koji ne poništavaju naš identitet, i da preuzmemo svoj deo odgovornosti za odnos. To znači biti spreman da rizikujemo da u nekom trenutku budemo povređeni, jer bez tog rizika nema bliskosti… ali NE i da normalizujemo povređivanje, i ostajemo pod izgovorom „velike ljubavi“.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
