Ta „jedna“ osoba. Najviše govori, a retko šta kaže. Ona kraj koje drugi dobiju nagon za raspravom, povuku se ili ozareno slušaju misleći da je to univerzalna istina. Ta, jedna, osoba, koja zna sve. A ne zna ništa. Stručnija od struke, osoba koja „zna“. Sve. To što je neki vide kao jaku i samopouzdanu ličnost, to je istina. Doduše, zavisi koga pitate.
Upitno je to je li ovde reč o samopouzdanju ili ipak o nečemu drugom, jer se samopouzdan može biti u nekim sferama, dok u drugima i ne baš (dobar lekar, ali loše peče rakiju). Procena svojih sposobnosti prethodi tome da se neko oseti samopouzdano, ali pošto samoprocena može biti pogrešna, javlja se jaz između „biti“ i „kad bi bilo“. Tako se desi da ljudi malo znaju, nisu svesni svog neznanja, ali sebe baš zato smatraju pametnijima i doraslima „popovanju“. Možda se neki ne bi usaglasili da je popovanje prava reč, ali – tu je negde. „Da ti ja kažem, bolje ti je to ovako“ nije jedna, a još manje najbolja, reč. Ali je verodostojan opis pojave. Fenomena. Ljudi koji „znaju sve“.
„Nije neuobičajeno da se naša slika o sebi razlikuje od onoga kako nas vide drugi. Osobe koje spadaju u kategoriju ‘da ti ja kažem, objasnim’ sebe vide boljim, uspešnijim, pametnijim nego što u realnosti jesu. To postaje problem onda kada okruženje ne pokazuje da ih vidi na isti način na koji oni vide sebe. U pokušaju da sačuvaju sliku o sebi, ove osobe će uraditi sve da omalovaže, ponize, diskredituju mišljenje, a često i samu osobu koja im se suprotstavlja, jer je za njih to borba za doživljaj lične vrednosti koji je nekada u vezi i sa doživljajem prava na život“, kaže psihoterapeutkinja Svetlana Majkić.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
