Da li umete da budete sami?

Na pitanje da li umete da budete sami većina vas će verovatno reći – naravno, čak i uživam u tome! Nepopularno je reći bilo šta drugo jer smo do sada već svi naučili osnovne postulate mentalnog zdravlja. Prvi je voleti sebe, uživati u sopstvenom društvu, poslu, interesovanjima i hobijima, a na njega se nadovezuje drugi koji kaže: važno je voleti sebe jer ako ne voliš sebe nećeš moći ni da voliš nekog drugog (niti će tebe neko moći da voli). I kad samo izgovorimo ove rečenice, vidimo da je u njima paradoks u očekivanjima kada je samoća u pitanju, a to je – treba da umeš da budeš sam, ali neophodno je i da budeš sa nekim, i zbog toga je većina ljudi ambivalentna prema samoći, a potpuno isprepadana od njene važne nuspojave – usamljenosti.

Samoća je jedna od četiri teme za koje egzistencijalistički psihoterapeuti kažu da su neodvojive od ljudskog bivstvovanja i izvor su takozvane životne teskobe. Te teme su, pored samoće, još i sloboda, smrtnost i besmisao. Za razliku od humanista koji su veličali pojedinca u svoj njegovoj slobodi i težnji ka samoostvarenju (i time nam pored svega dobrog što su te ideje predstavljale, posejali i zrna narcisističke kulture u kojoj danas živimo) egzistencijalisti su rešili da nas podsete da se ne uznosimo previše i da imamo na umu i neke važne okolnosti vezane za ljudsko postojanje koje nisu tako privlačne. Sloboda ima cenu, odnosno nosi teskobu izbora i odlučivanja, koja ponekad deluje gotovo nepodnošljivo. Mnoge stvari koje radimo, radimo gonjeni strahom od smrti koju koliko god da racionalizujemo teško možemo zapravo da prihvatimo. Ukoliko nismo skloni spiritualnosti (a čak i tada), suštinski moramo da prihvatimo da se ljudski život dešava i završava prilično nasumično, ili rečima Irvina Jaloma, ”čovek provodi život tražeći smisao u univerzumu koji je suštinski besmislen”.