Pretpostavimo da smo celog života odigravali ulogu dobrog deteta koje spasava druge i brine o svačijim potrebama sem o svojim. Sve to nismo radili zato što mnogo volimo druge, već zato što smo naučili da nijedna borba za sebe i sopstvene potrebe nije dozvoljena.
Nekada davno, u kući, naučili smo da se sklanjamo i plašimo, da brinemo o drugima a ne o sebi. Sva je prilika da smo u kući i imali nekoga ko je vrlo umeo da se pobrine za sebe i svoje potrebe.
Takvo ponašanje majke ili oca nije moralo da nam se dopada. Možda nas je i plašilo. Ono što je sigurno, to je da nismo želeli da budemo takvi. Odrasli smo sa niskim samopoštovanjem i samopouzdanjem i lošom slikom o sebi i teško nam je sami sebe da prihvatimo i podržimo.
Pošto je to tako, logično je da smo razvili anksiozne simptome kako bismo bili spremni na svaku reakciju tog roditelja u kući. Međutim, kako smo odrasli, tako smo te simptome, koji su bili korisni kada smo bili mali, zadržali i sada nam prave problem.
I kako sada, u ovoj zamišljenoj priči, to dalje ide?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
