Uvek je dolazio tačno u dogovoreno vreme. Ni mrvu ranije, ni minut kasnije. Nepogrešivo i uporno. Iz seanse u seansu. Za njega nikad nije bilo gužve u Miloševoj ulici, niti zastoja u podvožnjaku kad bi mi dolazio iz pravca Brankovog mosta. Beogradske kiše takođe mi nikad nije spominjao i nije se njima pravdao. Neumoljivo precizni ljudi u meni uvek podižu branu opreza i najavljuju težinu nadolazećih reči. Zvuk kvake, tačno u trenu kad mala kazaljka punog sata stane na broj dvanaest. Uostalom, upravo je težina bila glavna osobenost njegovog karaktera.
Govorio je jasno. Rečenice mu nisu bile toliko kratke koliko su svojom jasnoćom odzvanjale, pa je slušalac sticao utisak da su sažetije nego što su uistinu bile. Na seanse nije dolazio po savet. Da se neće menjati najavio mi je još u prvom razgovoru, pa mu zato izgovorene misli većinom nisu bila pitanja za mene, nego lične ispovesti. Zaista, sve je više ličilo na ispovedanje, lišeno potrebe za oprostom. Bilo mu je jako važno da ga neko razume, zato me je odabrao i dozvolio mi da ga slušam. Za njegov način života to je bilo dragoceno.
Prilagodio sam se načinu razgovora jer je to od mene neizgovoreno očekivao. Da sam birao kako će naš odnos izgledati, drugačije bih odabrao.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
