Poslednje dane maja provela sam u Bokokotorskom zalivu. Posle prilično naporne edukacije koju sam radila na severu Crne Gore, spustila sam se na more sa velikim očekivanjima: da bude poznato i toplo, mirišljavo i sigurno, i da mi obezbedi toliko potrebno okrepljenje pred naporne dane koji me čekaju u junu. Poznati pejzaž i miris jesu bili tu, ali i oblaci koji su se kao gusta vuna spustili do polovine okolnih planina, kao i neprestana kiša i vetar koji su od bliskog okruženja uveče pravili scenografiju za horor film. Osećanje ushićenosti jer sam na prelepom, dobro poznatom mestu koje pruža mir i radost, javilo se u kombinaciji sa razočaranošću i zbunjenošću zbog naravno neutemeljenog, ali ipak prisutnog osećaja izdaje. ”Moje more”, koje je uvek umelo da mi pruži ono što mi treba, pokazalo je svoju mračnu stranu. Ako to nije osnova za kolumnu o ambivalenciji u odnosu, ne znam šta je.
Ambivalencija je osećanje koje se javlja kada kod emotivnog partnera ili partnerke prepoznamo podjednaku količinu pozitivnih i negativnih osobina, ili kada one nisu u kvantitetu ujednačene, ali deluje kao da se po intenzitetu neutrališu. Praktično to znači da neko ima podjednako dobrih i loših osobina ili puno kvaliteta koje visoko vrednujemo i cenimo, ali i neke specifičnosti koje su toliko upečatljive i negativne da ih smatramo neprihvatljivim. ”Volim ga/je, ali…” rečenica je kojom počinjemo razmišljanje onda kada se ambivalencija javi, jer prepoznajemo da osoba koja je predmet naše privrženosti, pored osobina zbog kojih smo se za nju vezali, ima i osobine i ponašanja zbog kojih radije ne bismo da ostanemo tu.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
