Deo objašnjenja što radikali i socijalisti imaju neuporedivo manje raskola od “žutih” u najširem frakcionaškom značenju i opsegu te reči jeste u tome što istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su pristalice radikala, socijalista i njima bliskih političkih entiteta i opcija autoritarnije od pristalica klasične opozicije devedesetih, odnosno od raskolničkog mozaika aktuelne opozicije Vučićevom režimu. Ali manja autoritarnost očigledno ne znači uvek i političku ozbiljnost, odgovornost i razumevanje partije kao izvora legitimiteta i u relativno demokratskom društvu. Broj raskola, njihova česta apsurdnost i inflacija opozicionih partija i pokreta, dokaz su te hronične boljke srpskog višepartizma.
Glavni problem u opoziciji i dalje je borba za nasleđe DS. Stranka čiji je predsednik Zoran Lutovac i koja zvanično nosi brend DS samo je u suštini jedna od frakcija DS. Narodna stranka na čijem je čelu Vuk Jeremić, samo je jedan od rukavaca procesa dugog trajanja raspada DS.
Kad nije uspeo da postane generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Jeremić se vratio u Srbiju i uključio u političku borbu. Nekako je mislio da mu je zagarantovano političko polje takozvanog desnog centra koje je personifikovao najbolje Vojislav Koštunica. I u koje samo treba da ušeta. Odnosno, Jeremić je pledirao za ideologiju “demokratskog nacionalizma”. I s vremenom, za razliku od većine opozicionih entiteta, NS je počela da liči na stranku – da ima strukturu koju takva forma političke organizacije podrazumeva. I da zajedno sa svojim liderom bude na udaru Vučićevog agitpropa.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
