Ne postoji nijedna demokratska zemlja u kojoj jedna stranka obavlja vlast na svakom mestu. To se zove jednopartijski sistem, i u tome smo decenijama živeli. U hibridnim demokratijama kakva je Turska, vlast nema najveće gradove, kao što nema ni u Mađarskoj, Republici Srpskoj, gde nema prestonice. Ali to nije najvažnije za opoziciono delovanje. Niti recept za promenu vlasti.
Ovi izbori pokazali su nekoliko stvari. Glasa se za lidera, pošto živimo u svetu influensera. Vučić bi na sve pristao osim da skine sebe sa listića, što poručuje i njegovima na izbornim konvencijama. Tako je Savo Manojlović u Beogradu uzeo 17 odsto, iako nije imao ni kandidate za sve odbornike, ni kontrolore, a teže je skupio potpise (negde i nije uspeo), od lažnih lista koje su imale deset puta manje glasova nego potpisa. Doktor Milić preokrenuo je Niš.
Dakle, nema mnogo veze sa stranačkom infrastrukturom, pošto vam stranačka infrastruktura treba kad imate glasove. Šta DS-u vredi stranačka infrastruktura? I Zeleni se 10 godina profilišu kao gradska stranka, da bi u krnjoj koaliciji koja je umalo pobedila na prošlim izborima, završili iza jednog aktiviste.
Najveći potencijal ima ProGlas. Ili ga je imao. Prvo, da iznedri kandidata. Ili ohrabri nekog da prođe kroz sve ono što ga čeka, ali je lakše da te kandiduje skup intelektualaca nego stranka, koja je danas odmah Đilas, sutra ko zna ko. Problem sa ProGlasom je kao i sa svakim skupom individualaca – različite ambicije, pa je prva, sudije Majića, ispala dva dana pred izbore, rušivši dogovorenu omertu do izbora, na koju je reagovao Vladimir Kostić. I sada je pitanje gde se to završava. Kao sa podrškom Saši Jankoviću.
Srbija ulazi u opasnu fazu – prihvatanje jednopartijskog sistema.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
