Tako je zborio kralj Nikola

Odgovor na pitanje zašto imamo hiperprodukciju u kreiranju nove istorije Crne Gore i Crnogoraca nalazi se u čuvenom eseju francuskog filozofa Ernsta Renana sa naslovom “Šta je nacija?”, predstavljenom na Sorboni 1882. godine. Po Renanu nacija nije jedna dinastija (može da se ugasi), nije jedan narod (sve evropske nacije su miks različitih naroda), nije jezik (on pomaže da se ujedini, ali ne prisiljava), nije religija, nije ni teritorija, nije ni zajednički interes. “Nacija je – tvrdio je Renan – duhovni princip sastavljen od dva elementa: prošlosti i sadašnjosti. Prvi je bogato nasleđe sećanja (slavne pobede i velike žrtve) a drugi je trenutni konsenzus da se živi zajedno, odnosno svakodnevni plebiscit građana da je oportuno žrtvovati deo vlastitih interesa u korist same nacije.”

Renanova definicija objašnjava zašto crnogorski Srbi doživljavaju Crnu Goru kao svoju državu i zašto je među njima zanemarljivo mali broj – tek par procenata – koji bi utopio Crnu Goru u Srbiju, kao onomad Slobodan Milošević kada je zemlju svojih očeva i dedova pretvorio u 27. izbornu jedinicu. Takođe, Srbi iz Crne Gore, za razliku od Srba iz drugih bivših jugoslovenskih republika, nemaju nikakav problem kada ih neko oslovljava kao Crnogorce.

Crnogorsku naciju, sledeći Renanov postulat, ugrožavaju oni koji hoće da prerade i prilagode svom političkom narativu i političkim ciljevima bogato nasleđe sećanja koje je bilo najjače vezivno nacionalno tkivo u Crnoj Gori u poslednjih 250 godina. Desetak zagovornika novog čitanja crnogorske istorije pronašlo je u DPS-u prirodnog saveznika da građane Crne Gore, ali i bivše Jugoslavije, nauče novoj istoriji, proizvodeći toliko duboke podele u crnogorskom društvu da nije redak slučaj da se dva rođena brata izjašnjavaju različito: jedan kao Crnogorac, drugi kao Srbin.